Dan trideset treći – kad napuniš 33. ti najzad postaješ ti…

33. dan

Nisam htnagradaela ništa veliko ni ozbiljno za ovaj dan, ali kad videh broj, jednostavno shvatih, ne može to da prođe tek tako. Jednom davno reče meni neko (zbilja se ne sećam više ko) da će posle 33. godine sve biti drugačije. Bila sam u nekim dvadesetim kad mi je to rečeno i prosto nisam pridavala pažnju, ali kad sam napunila navedene godine čuh se sa onim ko mi dade nadimak. Znala sam, to jest, čula sam da se tih dana oženio i da čeka dete. To su bili neki naši poslednji razgovori.

On, koji je tvrdio da neko ko se ne skrasi do 23 nikad to neće – on, koji je bio neka vrsta mog idola, koji je umeo da me pozove u gluvo doba samo da odsvira nešto i da spusti slušalicu, onaj koji me je učio da je svet šašavo mesto, da sam preozbiljna, i slične floskularne stvari, odjednom je bio oženjen i čekao je prvo dete. Imala sam, znači 33, on 6 meseci više i pričali smo telefonom. Pola našeg života je odživljeno na toj spravi i u pismima. Kad smo se negde u srednjoj školi  onako slučajno sreli i videli, beše to naše poslednje viđenje oči u oči. Nakon toga smo skoro 15 godina živeli jedan paralelni telefonski život. On u nekom svom filmu, ja u svom, i zajedno u ličnoj zoni sumraka.

Upitah ga tada – a što si se baš njome oženio? Nisam je znala, čula sam neke priče, ali mene je samo interesovalo kako to momak koji prezire svaku konvenciju odjednom dobije ženu, pa uz to još i dete, a meni je govorio da je to sve glupost.

Reče – bila je najtiša i najmirnija. 

Porazio me je. Sve sam očekivala kao odgovor, ali ne i ovo. Junak moje mladosti, tog trenutka se raspršio u hiljadu sitnih komadića.

Da je rekao – izgledala je čarobno, u očima je krila leptire, pevala je kao… njen dodir je bio poput prolećnog lahora, imala je kolena sa kojih nisam mogao da skinem ruke… bilo šta – malko bi me štrecnula ljubomora, onako, čisto telefonski, ali bi ostao moj junak. Ovako, bila sam samo zahvalna što niko to za mene nije izgovorio.

U tom trenutku ja sam ja počela svoju neku  tiradu, neku priču koja nije ličila ni na jednu našu dosadašnju i on me upita šta se to sa mnom zbiva. Da sam totalno pošašavila i da to nisam ja.

O, dragi moj, ovo i te kako jesam ja, samo to više nisi ti. A oboje imamo 33. I sada pokazujemo svoja lica, prava i život kreće pravcem u kom treba. Posle toga smo se još možda jednom ili dva puta čuli, i nikad više. Nismo imali šta da kažemo. On je postao tata, pa još jednom. Ona je valjda i dalje tiha. Radi, ne znam da li ikad više zasvira gitaru, da li napiše neki divan stih ili pismo koje donese utehu u najtežim danima.

Tako te 33 godine sve promene. Ja sam u tim godinama donela mnoge važne odluke, promenila život naglavačke, postala skroz svoja, prvi put se odselila od kuće, onako bez povoda, da vidim kako stvari hodaju… kad ne misliš na prodaju.

Život je lep. Svaki dan. I kad je težak, i kad se čini da mi ni do čega nije, on je i dalje lep.

Budem tužna, kao što me je večeras fotka neke bebe navela da sve ovo pišem. Ona se poklopila sa danom i brojem 33. Još uvek me ponekad uhvati taj žal za decom. Sa 20 sam sanjala da imam 7 sinova i imena im smislila. Kako su godine prolazile, smanjivala sam im broj, ali je želja ostala. Onda jednog jutra shvatiš da se neki snovi jednostavno izbrišu, nestanu, nema ih više. Raspriše se. Shvatiš i neke druge stvari koje nisu trenutno za ovu priču. Shvatiš da si sve vreme izokrenuto razmišljao. I, onda se dugo presabiraš, ali priznaš sebi kako stvari stoje. I shvatiš da je satisfakcija posao koji radiš. Da su sva deca moja, ako nije neko posebno samo moje. Ili samo naše.

Skoro svi moji prijatelji imaju decu. I moji rođaci. I poznanici i kolege. Većina je u toj priči. Ja nisam. Ima ta slika širok ram i debelu pozadinu. Kao i svaka ozbiljna priča. No, ovo nije poenta posta. Poenta je bila u broju 33 i isto toliko godina. Poenta je da se sve preokrene – da ono što nam je pisano u jednom trenutku postane naša stvarnost i mi postanemo ljudi. Kad napunimo 33 tada smo onakvi kakvima smo se svih prethodnim godina stvarali. I nije važno šta smo sve pre te 33. godine uradili, sve je to bila priprema.

Razmislite, setite se, uporedite. Kakvi ste bili pre i posle. To vam je otprilike kao ona izreka da svaku knjigu treba pročitati barem dva puta – jednom kada ste mlađi od junaka, a drugi put kad ste stariji, a ja bih dodala da je najbolje kad može tri puta – jednom kad imate tačno godina koliko ima i junak vaše storije. 33.

I, mislim da je pesma nekako… dobra za ovu priču!

https://youtu.be/zFy1BJaFiBk

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (10)

  1. …”jer ljubav je jaka kao smrt…” I jesu sva deca, naša deca!
    Posebno je osećanje kada reči bližnjeg postaju tvoje reči, kada progovara baš kako bi ti voleo, a ne umeš! :)

    1. O, Ognjena moja, uvek dođeš i kažeš pravu, onu koju u srcu negde duboko i nosim. Hvala ti što bdiš nad mojim nedoumicama i što razvežeš ono što upetljam!

  2. Majska, divna priča…Svi krijemo neke nedopričane priče, nedosanjane snove, neisplakane suze…Nekada su nam podstrek, nekada težak teg koji pritiska dušu. Ponekad i zaboravimo na njih, pa nas nenadano nešto podseti.
    Nikada ne bih volela da neko za mene kaže da sam bila najtiša i najmirnija i da me je zato odabrao, pa makar i za odlazak na vašar, a kamoli za brak.

    1. Upravo to. Poraze nas neke reči, od nekih ljudi koji su bili naše zvezde, ili smo to samo mi od njih pravili. No, ipak, da nije bilo njega, neke godine mog života bile bi zbilja teške i znam da je zato i bio poslat da bude deo priče… Na tome mu hvala!

  3. Мис’им… Не знам да ли иде уз тему да кажем да ми се овај чини најбољи до сада у серији од 30 и кусур… Свакако није најсрећнији, али је најбољи.
    Хтео сам само још да ти кажем: Ко зна зашто је то добро…
    Али…
    Мислим да и то спада само у ”флоскуларне ствари”… Синтагма коју ћу свакако запамтити. Јер је више него добра.

    1. Neka, neka si rekao da je najbolja. Neka mora da bude. Neko se pronađe u ovoj, neko u drugoj temi… A negde kontam zašto bi ova mogla da bude najbolja jer kao da je izvučena iz Bezimene… to su te priče, ta vrsta sećanja i patosa… a floskularne stvari i slične konstrukcije su moje lično dopuštenje da kažem kako ja to mislim… igram se rečima. I šta mi ko može? :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.