Postali smo javni. Sve što se desi osvane na nekoj društvenoj mreži. Kako smo spavali, jesmo li oprali zube, šta smo kuvali, ko nam je bio u gostima, i koga smo ispratili. Neko je šaljivo priupitao pre nekoliko dana - da li se računa božićni ručak koji nije fotografisan...
Ona fotografija kojoj smo se do nedavno smejali - na venčanju mlada menja status u udata - čim je rekla da... postaje naša realnost. Bojim se da će stvari izgubiti na značaju ako sve budemo stavljali ispred vrata. Sećate se da su nas učili da ono što se dešava između četiri zida tamo treba i da ostane. Danas nema više zidova, svi znamo sve, svi su pozvani da kažu neku o našem novom tepihu, novim kolima, haljini, o novom dečku, novoj ulici kojom smo tog dana prvi put prošli. Više ništa nije sveto. Sve je na dlanu i dostupno.
I šta nam onda ostaje ako svi o nama znaju sve? Da li je ona stara da je u ćutanju zlato postala bezredna? Da li je zlato to što sad svi znaju sve o nama, našem partneru, deci, kolegama sa posla, usputnim ljudima koje viđamo kad napustimo ona četiri, sada već fiktivna zida?
Bojim se da ćemo u jednom trenutku propustiti nešto baš jako bitno jer nećemo umeti da razlučimo - da li je to samo još jedna u moru podeljenih informacija, ili je nečiji vapaj za pomoć, poziv na delanje, apel da se na nešto jako bitno odreaguje. Društvene mreže su poput neke (r)evolucije koja guta bitne stvari, izbacujući nam ižvakane i isprane parčiće. Degradira i obezličava. Jedina razlika je u tome što se neki bolje snalaze i stavljaju krupnije komade pred svet. Velika je to obaveza da svaki dan održite tu dozu "ekskluzivnosti". Pitanje je - šta će se desiti onog dana kada ne bude bilo više vesti? Da li ćemo se umeti časno povući ili ćemo prekrajati tuđe, pokušavajući da se uguramo u model koji nije naš.
Ja sam, u stvari, htela da vam kažem nekoliko reči o romanu "Drvo života" Kristine Kovač. Mnogo je prašine podignuto još letos kad je knjiga bila u najavi. Tada je neko, opet sam zaboravila ko, moja greška, uz izvinjenje da je to ljubavni roman, napisao da je i pored toga to dobra knjiga. Ja volim ljubavne priče, i baš iz tog razloga uzeh da pročitam ovaj literarni prvenac. I bilo mi je tužno. Ne zbog ljubavi, već zbog toga što je K. K. ogolila toliko mnogo intimnih priča. Ono što mene godinama sputava da pišem jeste upravo to - kako napisati a da niko ne bude povređen. Ne znam kako su reagovali ljudi o kojima je pisala, i verovatno nikad neću ni saznati. U današnje vreme kada je sve javno, i kada sam svaku činjenicu i ime koje je ona recimo promenila izguglala više ništa nije tajna. Što je još gore, ako privatne živote ljudi koje ste, pa skoro, imenom i prezimenom prozvali pokušate onda malo da prekrojite, dodate ili oduzmete - da li vi onda pričate neistine o njima?
Ovo je novo čitalačko iskustvo, barem za mene, jer do sada nisam ušla ni u čiji život kao da sam u frižider ušla, pa mi je samo trebalo objasniti kako se koje jelo zove. Tako i ovde uz nimalo truda sazna se i ko je njen bivši muž i ko je osoba sa kojom je sada i koga je ona ostavila i kakav je bio brak njenog oca i zašto i zbog koga je u lošim odnosima sa sestrom. I u svemu tome je duboko upletena priča o njenoj kćerki. Da li su svi ti ljudi poželeli da se o njima sada sve zna? A najzanimljivije u svemu tome jeste činjenica da K. K. nema potrebe da pravi senzaciju od života jer je u onome što radi ona zaista dobra i cenjena.
No, ovo su moje dileme. Moj problem i problem odnosa prema svetu. Kad naučim da sve pred svet stavim, onda će mi o ovakav stil pisanja biti prihvatljiv. Život poput rijalitija, literatura bez imalo mašte i golicanja, srušene granice između javnog i privatnog.
Ne znam kakvo je vaše mišljenje u vezi sa razgolićavanjem i gde vi postavljate granice. Volela bih da čujem vaše mišljenje.
0
Leave a Reply