Da li je i dalje u ćutanju zlato

Postali smo javni. Sve što se desi osvane na nekoj društvenoj mreži. Kako smo spavali, jesmo li oprali zube, šta smo kuvali, ko nam je bio u gostima, i koga smo ispratili. Neko je šaljivo priupitao pre nekoliko dana - da li se računa božićni ručak koji nije fotografisan...  
found:webdonuts.com
found:webdonuts.com
Ona fotografija kojoj smo se do nedavno smejali - na venčanju mlada menja status u udata - čim je rekla da... postaje naša realnost. Bojim se da će stvari izgubiti na značaju ako  sve budemo stavljali ispred vrata. Sećate se da su nas učili da ono što se dešava između četiri zida tamo treba i da ostane. Danas nema više zidova, svi znamo sve, svi su pozvani da kažu neku o našem novom tepihu, novim kolima, haljini, o novom dečku, novoj ulici kojom smo tog dana prvi put prošli. Više ništa nije sveto. Sve je na dlanu i dostupno.
I šta nam onda ostaje ako svi o nama znaju sve? Da li je ona stara da je u ćutanju zlato postala bezredna? Da li je zlato to što sad svi znaju sve o nama, našem partneru, deci, kolegama sa posla, usputnim ljudima koje viđamo kad napustimo ona četiri, sada već fiktivna zida?
Bojim se da ćemo u jednom trenutku propustiti nešto baš jako bitno jer nećemo umeti da razlučimo - da li je to samo još jedna u moru podeljenih informacija, ili je nečiji vapaj za pomoć, poziv na delanje, apel da se na nešto jako bitno odreaguje. Društvene mreže su poput neke (r)evolucije koja guta bitne stvari, izbacujući nam ižvakane i isprane parčiće. Degradira i obezličava. Jedina razlika je u tome što se neki bolje snalaze i stavljaju krupnije komade pred svet. Velika je to obaveza da svaki dan održite tu dozu "ekskluzivnosti". Pitanje je - šta će se desiti onog dana kada ne bude bilo više vesti? Da li ćemo se umeti časno povući ili ćemo prekrajati tuđe, pokušavajući da se uguramo u model koji nije naš.
Ja sam, u stvari, htela da vam kažem nekoliko reči o romanu "Drvo života" Kristine Kovač. Mnogo je prašine podignuto još letos kad je knjiga bila u najavi. Tada je neko, opet sam zaboravila ko, moja greška, uz izvinjenje da je to ljubavni roman, napisao da je i pored toga to dobra knjiga. Ja volim ljubavne priče, i baš iz tog razloga uzeh da pročitam ovaj literarni prvenac. I bilo mi je tužno. Ne zbog ljubavi, već zbog toga što je K. K. ogolila toliko mnogo intimnih priča. Ono što mene godinama sputava da pišem jeste upravo to - kako napisati a da niko ne bude povređen. Ne znam kako su reagovali ljudi o kojima je pisala, i verovatno nikad neću ni saznati. U današnje vreme kada je sve javno, i kada sam svaku činjenicu i ime koje je ona recimo promenila izguglala više ništa nije tajna. Što je još gore, ako privatne živote ljudi koje ste, pa skoro, imenom i prezimenom  prozvali pokušate onda malo da prekrojite, dodate ili oduzmete - da li vi onda pričate neistine o njima? 
Ovo je novo čitalačko iskustvo, barem za mene, jer do sada nisam ušla ni u čiji život kao da sam u frižider ušla, pa mi je samo trebalo objasniti kako se koje jelo zove. Tako i ovde uz nimalo truda sazna se i ko je njen bivši muž i ko je osoba sa kojom je sada i koga je ona ostavila i kakav je bio brak njenog oca i zašto i zbog koga je u lošim odnosima sa sestrom. I u svemu tome je duboko upletena priča o njenoj kćerki. Da li su svi ti ljudi poželeli da se o njima sada sve zna? A najzanimljivije u svemu tome jeste činjenica da K. K. nema potrebe da pravi senzaciju od života jer je u onome što radi ona zaista dobra i cenjena. 
No, ovo su moje dileme. Moj problem i problem odnosa prema svetu. Kad naučim da sve pred svet stavim, onda će mi o ovakav stil pisanja biti prihvatljiv. Život poput rijalitija, literatura bez imalo mašte i golicanja, srušene granice između javnog i privatnog. 
Ne znam kakvo je vaše mišljenje u vezi sa razgolićavanjem i gde vi postavljate granice. Volela bih da čujem vaše mišljenje. 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (27)

  1. Slazem se sa vama da intimu ne treba razgolicivati,pogotovo ne bez konsultovanja sa bliznjima koje planiramo da eksponiramo.

    1. Bilo bi dobro uvek imati dozvolu onih o kojima pišemo. U stvari kvalitet pisca jeste u tome da se samo nasluti, da stvarnost bude barem malo obojena primesom imaginacije, pa da razmišljamo…

  2. I dobro, recimo, Vi sad znate SVE o njenoj porodici. … … I? Na koji nacin to ugrozava Vas ili njih?

    1. Draga Marija, i vi ste posegnuli za “ćutanjem” skrivajući svoj identitet iza svog ili pseudoimena, ne želeći da svi znamo ko se krije iza ovog pitanja. No, ja ću vam ipak odgovoriti – moja dilema nije bila da li sve što znam ugrožava njenu porodicu jer znam da me ne ugrožava, kao što ni vas, recimo, ne bi ugrožavalo to što znate sve o mojoj porodici, osim ako niste njen član, a ja iznela pikantne detalje o vama koji vas mogu kompromitovati u javnosti. Moja je dilema upravo ta – do koje granice treba poštovati tuđu privatnost, da li iznošenje činjenica o ljudima koje znamo doprinosi ili oduzima nešto u našem odnosu, da li je moje moralno pravo, samo zato što pišem da iznesem detalje bez dopuštenja. Recimo, da kažem da neko koga poznajem, pa mu malo promenim ime, godinama vara svog partnera… ne znam da li to ne bi nekog ugrožavalo. Ili da napišem da je nečije dete, recimo, narkoman, ili da je N.N. potkradao svog šefa… Mene bi to ugrozilo možda i fizički, a tog nekog bi sigurno koštalo nekih promena u životnom statusu. Kakvo je vaše mišljenje?

  3. Vrlo je lako preći crtu…mada mislim da to zavisi od ličnog poimanja privatnosti, i tuđe i svoje. Ne shvatam one koji svaku pojedinost iz svog života moraju da podele sa svima, ali me više od njih živciraju oni koji nam nameću svoje političke stavove, kao jedine ispravne. A tek oni što sude o drugima, a nisu nikada sa njima ni reč progovorili! Priznajem, volim da vidim fotografije svojih prijatelja, a volim i tekstove u kojima, hteli ili ne, svi mi otkrivamo deo sebe.

    1. Draga Suzana, mislim da je to sve stvar koja se nosi iz kuće i stvar je domaćeg vaspitanja. Neki to mogu, neki opet ne mogu… i valjda nas ima više koji nismo u toj priči… Hvala ti!

  4. Ovaj put ću prokomentarisati sebe, kao da sam se osetila prozvanom :) Radi se o tome da imam unutrašnju potrebu da sa ljudima podelim teške stvari koje sam u životu prošla. Kada spominjem druge, ne menjam ali biram reči, kada pišem o sebi trudim se da je što istinitije. Taj momenat kad osetiš i proživljavaš nešto što onaj drugi, koji se ogoljava, daje, je za mene jako važan. Kao što sam napisala na svom blogu, on nas čini bližima, postajemo svesni da smo braća i sestre. Naravno, uvek se prepozna davanje od prostog egzibicionizma.

    1. Draga Icbmoter, nisam te prozvala :) nikako. Podeliti teške trenutke, povezati se s onima koji prate tvoj rad, tvoje momente trenutak je intimnog otvaranja. Postoji još nekoliko blogera koji su bolno iskreni i iz čijeg pisanja jednostavno učimo empatiju, otkrijemo intimnu stvarnost… i čitam. Ali, prepozna se kad je to pisanje s iskrenošću, a kada je to samoreklama. Drugo, jedno je kad pišemo o sebi, a drugo kada razgolitimo one koji ni ne znaju da će osvanuti u javnom diskursu. Tvoja poslednja rečenica je u stvari onaj moment o kom sam između ostalog pisala u svom tekstu…

  5. Pod oznakom Stvarnost, na mom blogu, su mnoge istinite priče iz života sa izmenjenim imenima, ali modifikovane za čitalačku publiku. Skoro da ni jedan od tih junaka, više nije u ovoj dimenziji i to je, meni, bilo zeleno svetlo da pišem o njima, a opet, kroz njih i o drugima. Ipak, nikoga nisam ogolela “do daske” jer smatram da je to, kako si ti lepo rekla, za, iza četiri zida. Danas je sasvim drugačije jer je fenomen rijalitija ušao na velika vrata posebno među “poznate” koji su u svemu tome pronašli “leba bez motike”, kako bi rekla moja mudra baka Stana, a “običan” svet misli da lakše i lepše živi ako gleda kako je njima, i time živi u otuđen od realnog života, svesno ili nesvesno.

    1. Tačno, Olja! I u mojim pričama ima toliko ljudi koje znam i koji su mi bliski, priča koje sam čula, i mene same, a opet teško je razlučiti gde prestaje stvarnost a počinje ona izmaštana strana. Od trenutka kad sam “upoznala” Markesa zaljubljena sam u tu realističnu fantaziju, ili fantastičnu realnost. Ja i čitam vas koji upravo to umete – da fantastično upletete istinu u tkivo neke malo izmenjene scene, i da o nekim drugim stvarima progovorite iz dubine duše… Ne persiram, već mislim na vas koje mnogo volim da čitam!

  6. To je trend novih generacija. Ja malo plivam, malo se davim. Kako gde. Meni se ne sviđa. Još nisam videla da je neko slikao ono što je uradio u wc šolji. Pretpostavljam da je to ideal kojem se teži sa ovim trendom.

    1. Skitarnik, imam jedan citat, moram da ga pronađem, baš ovde na blogu – gde žena piše o tome – i pita se kakve li će nam biti generacije ove dece čiji roditelji sada imaju naše godine – jer njihove su fotografije na FB dok sede na nokširima. :) Biće zanimljivo videti u kom će pravcu te nove generacije u doziranju privatnosti ići!

  7. Ne dopada mi se to, ali je nekad nužno.
    Nisam čitala roman, ali pretpostavljam dase radi o javnim ličnkstima. Taj svet je potpuno go. Nikada me nisu zanimali intimni detalji iz života javnih ličnosti i ne mogu da se naviknem na to da na kioscima i u rukama ljudi vidim časopise koji se samo time bave.
    Kad sam lično u pitanju, na teži način sam naučila da na je društvenim mrežama iskrenost mana, naravo, ne mislim tu na javne objave već na privatne poruke. Iskrenost mi je zamerena od “prijateljica” sa kojima sam se sretala u RL više puta.
    Sve više ćutim. Mislim da ću potpuno da ućutim, sve više mi to prija. Hvala ti za dobar i poučan tekst, dobro je razmišljati o ovome. I biti uvek u dobrom raspoloženju u javnosti, ili ćutati ako se za ispoljavanje radosti nema snage.

    1. Draga Neno, nije mi cilj bio kritika, već sam se zapitala da li mi razgolićujući stvarnost oko sebe, ljude koji to nisu tražili a mi smo ih ipak stavili u neke priče, ili postove na FB ili twitteru, da li mi kršimo njihova prava na privatnost. I, da li treba svetu baš sve na tacni servirati? Kome ćemo i posle toga biti interesantni?

  8. Eh draga Majska, čitaš mi misli ;)

    Najprije da odgovorim na zadnje pitanje, kod mene je granica jako visoko, nema ni slika (osim jedne moje profilne da mi ne izbrišu profil, kažu i to se događalo) ni statusa, prije sam znala čestitati Božić, Uskrs svima, sada pošaljem radije zasebne poruke. Kuham svaki dan ali ne objavljujem slike, pa i na Badnjak se dobro jelo ;) . Meni je to previše što drugi rade. Mislim, svi mi moramo na WC, jel i to treba stavljati na statuse?

    Knjigu koju spominješ nisam pročitala, ali istina je da se danas najbolje zarađuje ako razgolitiš sebe i svoj (ili u ovom slučaju i tuđi) život. Ljudi kao da su gladni ogovaranja, ispitivanja što i kako drugi žive i rade.

    Ovdje u Nj (a vjerujem da je i drugdje tako) poslodavci sve češće svraćaju na profile budućih zaposlenika i špijuniraju ih. Zašto zbog neke nepromišljene slike ili glupog statusa uprskati si budućnost? Ne, ne, daleko bilo od mene.

    Srećom pa ima još publike poput mene, ne volim da mi sve bude servirano na pladnju, volim maštati i ne treba mi senzacija da bi zagolicala maštu :D

    Ti ostani kakva jesi, tvoji tekstovi su divni, iskreni, baš onako po mjeri :*

    1. Draga Mirna, upravo. Čim otvorimo nalog na nekoj društvenoj mreži mi smo postali javni, ali mora postojati mera dobrog ukusa i mera privatnosti. Volim kad samo razmišljam da li je nešto baš takvo kakvim se predstavlja, da li se iza priče krije istina ili izmaštana stvarnost. Postoje situacije gde je lepo videi i fotografiju jela i nekog dela prostora ako je to gastronomski blog ili nam neko preporučuje neki recept, tu je sve to opravdano. Ali, lepo je kad postoji tačka u otvaranju preko koje se ne ide. Knjigu, ne znam šta bih ti rekla, čitljiva je… ali je prejavna. I, mnogo mi znači ova konstatacija o meri stvari na kraju. Hvala, Mirna <3

  9. Draga moja, jedna je stvar raditi dobro svoj posao i biti cenjen, a druga, ima li šta da staviš u taj frižider. E, kad je taj frižider prazan, iako si dobar, sjajan, na rečima priznat… i kad si svestan činjenice koje priče i kakve priče prolaze, jednostavnom linijom manjeg otpora ogoiliš do daske i svoj i tuđe živote, sve da bi ga napunio. taj frižider, mislim, ili da u njemu bude bar dovoljno za ono dete.

    1. O da. Treba znati šta se u frižider. Ali, ne treba svakog puštati u njega. Neko će videti raskoš, neko će videti prazninu. I to je legitimno pravo, i onda nemamo prava da se ljutimo ako nam neko komentariše privatnost ili nam uđe u inbox pitajući nas koješta… jer sami smo prostrli, i pozvali na gozbu…

  10. Kao i obično, ti me uvek ” nateraš” na razmišljanje :) Svi mi koji nešto pišemo se ogolimo. Nisam toga bila svesna kada sam počinjala da pišem “javno”, tj. da objavljujem svoje pisanije. E sad, treba imati mere i ne preći tu tanku liniju a ipak zadržati spontanost i iskrenost. Iskreno, ja uopšte ne razmišljam kada pišem, samo pišem…
    Što se ostalog tiče, vrlo sam protiv .Ne volim da delim svoju privatnost sa svetom. Znam da mi neki zameraju zbog “tajanstvenosti”, rekli su mi neki ljudi to, ali …nikada nisam poželela da budem “javna ličnost”, popularna, neko…baš zbog toga što ne volim da mi svako zaviruje u tanjir, postelju, pod suknju…

    1. Ti si, Luna, recimo, jedna od onih kod kojih uvek maštam i zamišljam i čije priče golicaju. Tvoj stav čak i kad je jasan i glasan, ne zadire u tuđe privatnosti. Tako da… samo ti nastavi tako, a na nama je da sanjamo likove tvoje i da pretpostavljamo šta se dešava iza zidova koje ti još uvek tako lepo zidaš i ne daš iza njih :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.