Da li ste spremni da otkrijete svoje prave vrednosti i radite na njima – ja ovo umem da radim

Ovih dana na delu shvatam jednu poslovicu – Daj čoveku ribu i nahranićeš ga jedan dan, nauči ga da peca hraniće se čitav život…

Od kad smo počeli da pravimo grupe po gradovima ova izrekaa mi postaje jasnija. Za primer ću uzeti samo svoj grad jer tu sam direktno uključena. Mreža ima 190 članova. Tekst o osnivanju Mreže videlo je barem još tri puta toliko ljudi. Pozvali smo ljude da se umreže, da povežu znanje-informaciju-veštinu i da na toj bazi vrše razmene. Bez novčane nadoknade. Jer smo pošli od pretpostavke da neki ljudi stvarno nemaju materijalnih mogućnosti da nešto sebi priušte, poprave, nauče, ali imaju šta da ponude u zamenu. Vuk sit i ovce na broju.

Malo sam ovih desetak dana kako je sve krenulo razmišljala i sve više shvatam da ovde nije samo u pitanju ponuda i potražnja već i promena stanja svesti. Treba ponekad smoći snage i izaći pred ljude. Treba ponekad potražiti i pomoć ljudi – nekoliko mi ih je reklo – ali ja ništa ne umem. Ja im kažem kako ne umeš? Umete da kuvate, da čuvate decu, umete da sačekate nekog iz drugog grada i objasnite mu Novi Sad, umete da prošetate kucu, da rasađujete cveće… Umete još mnogo toga samo niste svesni. Kako njima to govorim tako moje polje umeća postaje sve šire.

Treba menjati stanje svesti i ubediti ljude da su VREDNI, SPOSOBNI, PAMETNI I IMAJU ZNANJA I VEŠTINE I INFORMACIJE koje mogu da razmene. Imaju ponekad samo želju da sa nekim popričaju. Zamislite ponudu – nudim razgovor u popodnevnim satima u razmenu za kafu. Neko ima kafu (za kafu) ali nema društvo. Neko je voljan da bude društvo ali ne može tog dana da odvoji za kafu. Može razmena? Neko zna kako se pravi ajvar a neko bi popio kafu i uzeo recept. Kafa za recept? Neko će reći da banalizujem, ali nije tako. Da li ste se ikad upitali zašto ima toliko ličnih obraćanja i izliva na Fejsbuku? Zašto neko prostire sav svoj i iscepan i novi veš pred ljude? Pa zato što ima mnogo vremena sa kojim ne ume da se nosi i nema sa kim da priča. Opet, imate ljude koji su večiti posmatrači na društvenim mrežama, stidljivi, nespremni da se suoče sa sobom i svetom,  te posmatraju i upijaju tuđe živote.

Ova grupa bi trebalo da bude mesto gde svako od navedenih ljudi može da nađe komadić koji mu nedostaje.

Kad pogledate novosadsku grupu svega je 8 ili 9 sugrađana ostavilo svoja umeća. Divna i raznolika. A, sticajem okolnosti znam da svako od njih to radi jer zna da jedino sami sebi možemo pomoći i da imamo samo ako sami umemo da se za to izborimo. Nikom od njih to nije rođenjem dato, svi su se svojim trudom, voljom, energijom i željom da im život bude lep, pa onda i lepši izgrađivali i došli do onoga što su sada. Oni mogu i bez Mreže, ali su razumeli da im je u Mreži i lepše i lakše i drugačije i zanimljivije. Da je to šansa da upoznaju nove ljude i nove ideje. Da je to prilika da još porade na sebi ali da i deo svojih znanja i veština razmene sa drugima.

Dragi moji, ono što sam naučila jeste da svako od nas nosi svoj deo tereta i da niko neće i ne treba da nosi i tuđe breme. Svi mi možemo jedni drugima da pomognemo, ali niko od nas neće na svoja leđa natovariti teret koji nam ne pripada. Jednostavno, Bog ili u koga god verujete, dada svakom podjednak teret. Ako ste vremenom punili svoj džak i tuđim, pa ga prepunili, pa sad ne znate šta ćete sa njim – prst na čelo, bacite ono što nije vaše ili jednostavno objasnite onima kojim su vam to natovarili da više nećete da budete njihovi nosači i počnite da se uspravljate – prigrlite sebe sada lagane i spremne da se kroz život krećete uspravno, svesni svojih vrednosti i umeća. Moja serija tekstova će ići u tom pravcu – kako da se fokurisate na sebe i svoje potrebe. Kako da u Mreži pronađete sebe i budete korisni. I jedno pitanje – šta mislite – da li bi jedna radionica – pričaonica bila od koristi? Da li bi pomoglo kada bismo radili malo da podizanju vašeg samopouzdanja? Šta mislite o tome i koliko vas je voljno da se menja? Na ovaj ili onaj način….