Dan sedamnaesti – kad jednom kiša opere tragove…

17. dan

Knjiga je u glavi, ali nekad treba razgibati detalje. Da ne zaboravim kako se pišu detalji – da ne zaboravim bitnost trenutka za celinu. Jedan svevremenski životni trenutak. Vama za dan sedamnaesti… I jedna pesma na kraju…

***

 

Neka se kiša spustila tog jutra. Sitna, ali dovoljno uporna da pokvasi. Nije ponela kišobran. Ionako mi je frizura na izdisaju... pomisli u sebi i nastavi da hoda. U glavi je presabirala neke misli. Dodavala, oduzimala. Kapi kiše su poput podsetnika dobovale lagano po njenom licu – ne mršti se, dobićeš more… ne mršiti se… pusti neka ti misao pršti (rimovala je ona u glavi). Tap-tap… U ritmu. Hoda.

U daljini joj se učini da vidi jedan poznat lik. Skupi oči, ne bi li izoštrila sliku. Nekada davno, padala je na tipove koji su tako, kao zamišljeno gledali u daljinu. Činili su joj se tako misterioznim i zavodljivim. Bacanje čežnje. Ne vidim nikog, gledam u zvezde. Tada još nije znala da su svi oni bili prilično kratkovidi i da su na taj način i oni pokušavali da izoštre sliku pred sobom. Toga bi se uvek setila kada bi ona učinila isto „škiljenje“ i usne bi joj se razvukle u osmeh. To joj je davalo poseban šarm, barem su joj tako govorili. Da je slatka dok tako nasmešena gleda u neke zvezde… He.  Zaista je najvažnije ko i iz kog ugla gleda stvari, pomisli.

Jeste, on je. Sada je bila sigurna. U tom času spazio je i on nju. Njen osmeh ostade na licu. Njegovo se razvuče u isti takav. Samo, on je još uvek dobro video. Znala je da vidi njenu lošu frizuru, mokru kosu, lice bez šminke. Da vidi sve. Svaki detalj – tih nekoliko metara koje je trebalo oboje da prođu davalo im je vremena da se odmere.

I dalje dobro izgleda, pomisli ona. I dalje liči na onog lepog  glumca. Nije ništa izgubio time što nismo više skupa, prolete kroz misao. U stvari, nevidljiva značka neke nove ljubavi svetlucala mu je na reveru sakoa. Lep, skoro dečački sako. Farmerice, bela košulja koja viri ispod prsluka. Nova ženska ruka ovo sada dovodi u red. Pravi od njega ono što bi ona htela da on bude. I njemu prija. Zaista izgleda dečački. Lepo, zavodljivo. Uz taj njegov osmejak, večito okačen o uglove usana, zaista pravi premiju od njega. Sedmicu na lotou.

Dok su bili zajedno on je imao samo taj lepi osmeh i lepu dušu, čistu, neiskvarenu, onakvu kakvu imaju muškarci koji se još nisu razočarali u život, ljubav, ezgistenciju. Oni, koji su sa jednim koferom došli u grad, u najboljem odelu koje su, tog dana kada su kretali, imali u ormanu. Mladići sa mirisnom dušom, sa bistrim pogledom i čistim srcem.  Takvog ga je ona, jednom davno, srela, pa skoro tek da je sišao iz nekog svog autobusa, stigavši iz neke svoje provincije. Takvog ga je prihvatila i kao vučica se trudila da ne počne da liči na sve one bezlične mladiće koje je svuda po gradu viđala. Trudila se da ga očuva onakvim kakav jeste. Da ga ne utišava kad se počne nečemu onako od srca smejati. Ne kroteći u njemu divljinu, ne sputavajući damare jednog života koji je poneo sa sobom onog dana kada ga je majka na stanici poljubila i rekla mu da se čuva, da bude dobar i da ne zaboravi odakle je pošao i kuda je krenuo.

Gledala ga je sada. I, štrecnu je u srcu jedna sebična pomisao – srećom, bila sam prva u nizu. Srećom, jer nije ništa polupala, ništa pokvarila, promenila, prilagođavala. Samo ga je volela takvog jednostavnog i dobrog. I znala da je vek te ljubavi ograničen. Ona je već sve unapred znala, i da neće moći da potraje doveka jer će jedno morati da počne da se prilagođava, a ona na to više nije bila spremna. Uživala je u svakom trenutku sa njim. U svakoj nežnosti, u nezgrapnim koracima – jer bio je novorođen – bezgrešan – čist u trenu kada je u njene ruke došao. Volela ga je i znala da takve uvek  ona prva  mora da pusti. Da ga otera od sebe. Da nađe bilo koji razlog da se razdvoje. Da ga gurne u ruke one druge. Koja god to bude bila.

I saopštila mu je da je vreme da ide. Uz neku belu laž ispratila ga je iz stana. Sa smeškom. Dok nije čula da se lift spustio u prizemlje. Tada je sela na terasu, i gledala njegova povijena ramena. Gledala je tog izgubljenog dečaka, gledala, ali nije plakala. Ovo si dobro uradila, uz tebe mu nema budućnosti. Uz tebe nije otkrio da grad ima i svoje naličje, da ima i drugu stranu a da on ovakav, kakav je ne može da bude deo te priče i da su mu alternative – ili da se menja, ili da još jednom spakuje koferče i da se vrati u svoj mali svet.

Znala je, tako tužnog, a lepog, sa osmehom umesto medalje, brzo će ga naći ona druga. Videvši ga danas, znala je da ga je upecala prava promoterka. Jedna od onih što nikad ne shvata zašto joj svaki, čim, kako ona kaže, napravi čoveka od njega,  ode, isklizne iz ruku. U čemu greši? Grešiš, devojko, jer ne pitaš koja si po redu. Ne pitaš zašto sede pogubljeni po nekim kafićima, sami, kao brodići bez sidra. I svaki put pomisliš da si baš ti ta koja će ih usidriti. I počneš da ih prilagođavaš sebi, ali time i svakoj drugoj. A oni su podatni poput plastelina. Vajaš ga, a on se ne buni. I njemu se promena sviđa. U ogledalu deluje još lepše. Na ulici se neke devojke okreću za njima. U redovima neke žene bacaju čežnjive poglede prema njemu. Samopouzdanje mu raste a time i njegov svet počinje da se nadima. Sve do trenutka kada misli da će pući – napet do krajnjih granica. Postao je premija. Postao je onaj za kojim žude. Koga sanjaju. Čiji broj traže. On je sada umekšan. Ne smeje se previše glasno. Ne priča više o svemu i svačemu. Sada je postao kultivisani malograđanin velikog grada. Postao je jedan od mnogih.

Hej, reče joj on.

Hej, odgovori ona.

Po navici, on spusti poljubac na njene usne. Ona mu uzvrati. Dodir usana. I ništa više. Znala je da se jagodice na prstima i mekota usana jedino nikad neće promeniti. Zato je dozvoljavala ovu malu intimu i dodir vrhova prstiju kad ga vidi.

Lepa si, reče joj.

Pokisla sam, nasmeja se ona, ali znala je da mu je i dalje lepa, šta ima novo… upita ga ona.

I on poče da priča neke bezvezne detalje koje više nikom nije imao niti smeo da saopšti. Znao je da se samo ona neće smejati. Znala je i da će ona biti njegovo jedino sklonište od sveta i da je ovo pravi trenutak da to proveri. Jedno – hoćeš do mene na kafu, bilo bi dovoljno.

Ali, ona se samo smeškala i slušala šta joj priča, dok joj je kiša kvasila kosu i lice. On je pričao i pričao i u jednom trenu zastade, kao da je čekao onaj poziv… ali ga ona ne izgovori.

Moram da idem… budi mi dobar i javi se, ponekad, da čujem kako si… izgovori ona i ode u dan. Mirna, pokisla, srećna.

Znala je kako će izgledati sledeći susret. Za ruku će držati treću. Možda će već tada ona nositi u sebi iskru novog života. Ona će biti njegovo sidro, on njena karta za bolji život. Proći će jedni pored drugog uz blago klimanje glavom. I niko neće znati da je tu ikad bilo ljubavi, jer niko neće primetiti dva osmeha koja će se sa njihovih lica otkinuti i na trenutak dotaći uglovima zamišljenih usana.