Dani dvadeset sedmi i osmi – pobegnimo koji dan…

27. i 28 dan

pisanjeDuplex post. Ne stižem. A neću da odustanem. Nekad najradije bih, ne zato što ne volim da pišem već što do pisanja budem već toliko umorna i toliko mi misli prođe kroz glavu da sam u ovo doba već tabula rasa. Nije danas ovaj latinski slučajan. Završavam letnju onlajn školu i moj par u finišu je moja koleginica iz latinskog jezika. O, kako se tabularastično osećam dok pokušavam da savladam njenu sjajnu lekciju.

Htela bih svašta nešto da vam napišem, u toku dana me kucne neka ideja i pomislim, o, o tome ću, no do ovog vremena, do ovih sati koji su mi nekada tek bili početak rada na računaru, ja već polako kljucam, padaju mi kapci, samo bih se ušuškala i fino spavala. Ne znam jesu li to godine, promena navika ili ovo što se zove približavanje kraja godine za decu. Sad već znam da mi je prvi slobodan vikend tek 13-14. jun. Hteli smo da pobegnemo jedan dan na more…

Na more, verovatno nećemo ni ovog leta bežati, ali ni na jedan dan, makar u najbliži komšiluk ne možemo. To je zato što prosveta radi samo 5 dana u nedelji, vikendi su slobodni, nema seminara baš tim danima, prijemnih ispita, radnih subota. Pošto smo svega toga oslobođeni, i imamo onaj baš dugački godišnji odmor koji traje 25 radnih dana + godine staža i te sitnice, i ne moramo sve to da iskoristimo u julu, koji je inače najskuplji mesec u godini, već možemo da uzmemo godišnji i u oktobru i u aprilu, nemam razloga da se bunim. Ima tu još nekih sitnica zbog kojih je sve mnogo dobro, ali ne bih vas trenutno time uveseljavala.

Naravno, Bogu hvala, radim ono što volim, pa sve navedeno nekako ipak lakše preguram. Žao mi je samo što maj nije u oktobru – to je, barem meni najrasterećeniji mesec u godini školskoj, i tada bih valjda uspela da osetim miris poljskog cveća, da mi ptice pevaju, recimo dok šetam Fruškom gorom, možda bih i jagode grickala. Ali, možda je i ovo dobro – jer zamislite toliko lepote i vi još imate sve uslove da u njima uživate.

Nego, razmišljam danas, zašto ne mogu da budem opuštena i nonšalantna kao većina ljudi? Zašto svaki zadatak ma koje vrste bio, ako sam se uhvatila u neko kolo u kome postoje zadaci uradim na vreme ili pre vremena polazeći od toga da još neko zavisi od mene i da ako ja kasnim kasni i onaj ko čeka moj deo. Da budem iskrena, nisam uvek precizna i nisam uvek savršena u onom što radim, ali radim najbolje što u tom času mogu. Sad ovaj latinski sa mojom slučajnom partner-koleginicom odrađujem dobro i to je ono što mi ovih dana uliva radost – jer ja volim da učim, volim da eksperimentišem, da se nešto dešava – a ona je idealni kolega za tako nešto (evo i sad paralelno već razrađujemo neke ideje), ali s druge strane prosto sam očarana nonšalancijom drugih ljudi.

Ono što me u ovakvim situacijama kopka jeste jedno jednostavno pitanje – da li bi ti isti ljudi radili više kad bi bili više plaćeni? A onda se setim da smo nekad imali i mnogo veću platu, ne samo u prosveti već i u drugim segmentima i da su svi ljudi koje znam potpuno isti odnos prema poslu, odgovornosti i drugim ljudima imali. Tako da su ti izgovori besmisleni. Lekar će lečiti isto, sudija suditi dobro ili loše, policajac biti pravedan, nastavnik dobar – ako mu je takva narav. To nema mnogo veze sa novcima.

Onda uhvatim neku misao koja mi na tren proleti kroz glavu – e, pa onda ću i ja tako – i shvatim da lažem. Ne umem, jednostavno. Ne mogu da se pravim da nisam čula, znala, videla. No, evo, stiže ponoć, uskoro će se i moja kočija pretvoriti u bundevu i cipelice nestati, i lepi beli konji postati obični miševi, te mislim da je vreme da vam kažem laku noć. Pre toga ću vam preporučiti jednu fantastičnu knjigu – PSIHIJATRI, PSIHOLOZI I DRUGI BOLESNICI (Rodrigo Munjos Avia). Topla, nežna, osvežavajuća, utešna knjiga. Čitali su je i neki moji prijatelji koji su po struci psiholozi ili psihijatri i čak su i oni uživali.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (6)

  1. Odgovornost je bolest od koje nas ni jedna nestašica novca ne može izlečiti! ps. I kada ti glava pada, napiši bar koju reč. Sad si me navukla, pa sve čekam! :-)

  2. „Ono što me u ovakvim situacijama kopka jeste jedno jednostavno pitanje – da li bi ti isti ljudi radili više kad bi bili više plaćeni? A onda se setim da smo nekad imali i mnogo veću platu, ne samo u prosveti već i u drugim segmentima i da su svi ljudi koje znam potpuno isti odnos prema poslu, odgovornosti i drugim ljudima imali. Tako da su ti izgovori besmisleni. Lekar će lečiti isto, sudija suditi dobro ili loše, policajac biti pravedan, nastavnik dobar – ako mu je takva narav. To nema mnogo veze sa novcima…“

    U pravu si. Nema to veze sa novcem. Radim ko konj za 30.000 dinara sto poslova i samoj sebi kažem da sam budala i da neću više, ali ne vredi…
    Baš si me našla sa ovim tesktom…niti ću na more, niti umem da se odmorim…
    Nikad se neću opametiti/promeniti…

    p.s. ipak pokušavam da se bar malo promenim, pa sam ‚oladila malo..otvorila drugi blog ( onaj ću polako preseliti na ovu novu adresu jer ne mogu na dve stolice sedeti :) )

    1. Mislim da je većina nas, barem koji se na ovim blogovima družimo, u istoj priči i što se finansija tiče i odnosa prema životu. U jednom trenutku čoveku stvarno postane jasno da jedino sami možemo da budemo krojači dobrog i lošeg osećaja. Drago mi je da si barem malo opustila i da nalaziš svoj put do zadovoljstva. Polako, svi smo mi u istom sosu, samo se različito krčkamo!

      1. Da Marina, baš se krčkamo i to jako dugo traje…ali isplivaćemo…

        Pokušavam da malo smirim svoju vulkansku prirodu i da se bavim nekim lepim stvarima, da se manje nerviram a za taj pokušaj promene glavni „krivci“ ste ti i Sneška :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.