Dvadeset drugi i treći dan – ili trenutna sprečenost

22. i 23. dan

Još jedan dvobroj. Nisam juče kuckala, potpuno svesno – rame i vrat su me toliko pritisli, uz još neke moje  -(muzička ilustracija)

 

No, danas je bolje. Rame i vrat i dalje vrlo prisutni, paranoje dođu i odu.

Danas sam, vraćajući se od čika zube, ušla u radnju da kupim jastučiće za terasu. I onako usput, iza žene koja prodaje vidim ima i zavesa. Pitam je da li šije i zavese… Kaže da… I poče da mi pokazuje… I ja se raspametim… i već vidim u našoj kuhinji/trpezariji jednu kombinaciju crvenih tačkica sa prozirnim platnom, onako kao čipka, ali baš nije. I mašnicama kojim se vezuje za onu oklagiju od garnišne. Kao u kućici u cveću. Rekoh, a može li i takav stolnjak? Može, naravno…

Zašto vam ovo pišem? Prvo, zato što sam srećna što sam naletela na nju. Drugo, malo bitnije – jeste da je jedna zavesa sa svim tim dodacima i mašnicama tri puta jeftinija nego bilo gde u gradu. I što je žena ljubazna i vesela i što ne kuka da je kriza i da se nema. Pa ima se, jer je ona shvatila kako da i tržište sa manjom platežnom moći kupuje – napravila je realne cene. Tako da sam sad srećna u svom snu o zavesicama.

Neki dan sam vam spominjala knjigu Marine Levicke Svi smo mi od istog lepka. Knjigu imam već prilično dugo, ali je do sada nekako uvek uspela da je promašim i da je ne pročitam. I juče počeh. Dragi moji, čak više drage moje, ono što vam mogu reći  – nabavite i uživajte. Prvi njen roman koji je preveden na srpski sam u dahu pročitala i dugo čak poklanjala svima jer sam i njime bila oduševljena – Kratka istorija traktora na Ukrajinskom – da tako se zove knjiga. E, tek to bih vam rado preporučila. Nasmejaće vas do suza, ali će i na praktičan način da objasni kako mali Đokica (naravno, nema Đokice u knjizi, ali to je lepo poređenje) zamišlja Zapad. Kako ljudi iz Istočnog bloka zamišljaju da na Zapadu teče samo med i mleko. Zanimljivo i kao kulturološka studija. Dve sjajne knjige – topla preporuka za čitanje.

I, da, neću vas danas dugo zadržavati. I dalje me zateže i vrat i rame i prosto mislim da zaslužuju da im dam priliku da se malo odmore. No, pre toga moram da se zahvalim na jednom divnom podsećanju – u inboxu me dočeka poruka – sa pitanjem gde je jučerašnji dan… a uskoro i današnji. Još jedan odgovor za sve one koji se pitaju ima li smisla pisati – sve dok postoji jedna osoba za koju znate da vas sigurno čita, vredi! Hvala…