Hraniteljstvo ili starateljstvo pitanje je sad

Pročitah jutros apel da se jedna devojčica vrati svojim hraniteljima i da im se omogući usvajanje. Bila sam u dilemi potpisati ili ne? Neko će reći da sam bezosećajna kad tako razmišljam, ali sticajem okolnosti birokratsku priču znam i sa druge strane.

Kao i većina žena planirala sam da jednog dana imam svoje dete. Godine su prolazile i to se nije dešavalo, pa smo suprug i ja rešili prvo da usvojimo dete – ako nam je pođe za rukom da u nekom roku dobijemo svoje. Onda  je on u jednom razgovoru rekao da ne želi da se upuštamo u igru usvajanja i birokratiju i rekao da bi želeo da budemo hranitelji. Usrećićemo više dece, i nećemo juriti, kako je on govorio po selima, tražeći devojke koje bi da se odreknu dece… Tako je on to video. I ja sam se složila sa njim.

No, sve što smo planirali, jednog jutra je zavejao sneg – ostala sam sama – udovica bez dece. Nije mi cilj da izazivam ničije sažaljenje, samo hoću da vam dam pravu sliku stvari.  Posle nekog vremena, kad sam se skrpila i sastavila i kad sam bila spremna da nastavim život dalje, otpoče u Srbiji kampanja za hraniteljstvo. Svuda su bili plakati, pozivi, objašnjenja šta je to. I ja reših, zbog sebe, zbog nekih naših zajedničkih planova da postanem hranitelj.

Procedura je prilično jednostavna – prijavite se, sakupite papire o nekažnjavanju, imovini, da ste zaposleni, papire sa sistematskog da ste zdravi, napišete motivaciono pismo i posle relativno kratkog vremena pozovu vas prvo na razgovor u Centar za socijalni rad. Mene je dočekala divna gospođa Vesna koja je sve vreme bila moj, nazovimo to tako,  supervizor. U startu mi je rečeno šta je hraniteljstvo – da to nije usvajanje, da hranitelji jesu oni koji dobijaju dete da brinu o njemu, čuvaju njegov identitet, i budu svakog trenutka spremni da se dete vrati roditeljima, srodnicima ili da ode na trajno usvajanje. Surovo zvuči, znam, ali vam to u Centru kažu. Svrha hraniteljstva jeste da:

– decu koja su ugrožena na bilo koji način izdvoji iz primarne porodice (roditelji alkoholičari, narkomani, maloletnici…)

– decu čiji su roditelji ostali bez sredstava za život jednu vreme čuvaju i hrane, a kad se steknu uslovi vrate roditeljima

– decu koja su ostavljena od strane roditelja a koji se nisu odrekli prava na roditeljstvo čuvaju dok se ne reši pravni status

– bebe koje su ostavljene u porodilištu prihvate i čuvaju do usvajanja

– deci sa posebnim potrebama  pruže toplinu doma i time ublaže ili čak pomognu da prevaziđu tegobe…

– u porodicama u kojima su roditelji umrli omogući starijoj punoletnoj deci ili srodnicima koji to žele da ih prihvate i brinu o njima.

 

Od prvog dana sam znala da hraniteljstvo nije usvajanje 

Znala sam da je moja dužnost da čuvam identitet deteta: ime, prezime, nacionalnost, osobenosti, da pričam o roditeljima, da omogućavam srodnicima ili roditeljima ukoliko su živi da budu u kontaktu.

Znala sam da teorijski mogu da podnesem zahtev za usvajanje deteta koje dobijem na hraniteljstvo, ali da praktično neću dobiti – jer sam sama. Znam, neko će reći da je bolje i jedan roditelj nego ni jedan. Slažem se. Ali zahtev za usvajanje podnelo je toliko bračnih parova bez dece, koji prolaze silne, mnogo ozbiljnije provere od nas hranitelja, i, iskreno, sa ovim iskustvom, ako je moguće dete bih uvek pre dala funkcionalnoj porodici u kojoj postoje oba roditelja nego samcu. Zvuči bolno, ali govorim kao neko ko je bio u toj situaciji.

Socijalna služba od samog početka saopšti sve šta možete kao hranitelj očekivati. Neke neočekivane stvari vam kasnije namesti život, ali o tom u drugoj priči. Želim da napomenem da oni vrlo jasno razgraniče HRANITELJSTVO od USVAJANJA. Vaša je procena za šta ćete se odlučiti.

Kad postanete hranitelj, morate biti dovoljno jaki i imati dovoljno ljubavi da ne razmišljate svaki dan da li će jednog jutra neko zakucati i reći vam da su našli divne usvojioce i da vi čekate sledeće dete na hraniteljstvo. Jer, da – hraniteljstvo je humano, ali je u neku ruku to je i posao – plaćeni ste (ne mnogo, čak možda i ne dovoljno, ali primate novac za čuvanje i brigu o detetu).

Kad usvojite država vam ne plaća. Niste dužni da čuvate identitet deteta, možete mu dati svoje prezime i vi ste trajno, kao da ste ga rodili sada njegovi i ono je vaše – mislim na dete.

U hraniteljstvu možete da se predomislite, može dete da se predomisli i iskaže želju da ode od vas i o svemu tome se stara Centar za socijalni rad.  Ja bih, ovde, ako iko od njih pročita ovu priču, želela da se zahvalim novosadskom Centru i da pohvalim sve te divne ljude koji vrlo požrvovano rade u interesu dece i hranitelja i usvojitelja.

 

Sad dolazimo do ključnih stvari:

– prvo, treba zaposliti mnogo više ljudi u Centru za socijalni rad jer nekoliko ljudi ne može da nosi toliki teret na svojim plećima.

– drugo treba promeniti zakon o usvajanju, skratiti proceduru, uslove usvajanja, uneti, ako treba stavku o pravu prvenstva na usvajanje od strane hranitelja… recimo…

Ovde ne bih o još jednoj, po meni najbitnijoj stvari, za to mi treba čitav jedan novi tekst. Ali bih iznela jedno svoje zapažanje ili dilemu – zašto je zakon tako uređen da kad roditelj ostane bez posla i sredstava za izdržavanje dece njemu oduzmu decu i daju ih u hraniteljske porodice ili u domove, tim ljudima plate staranje o detetu, umesto da kao privremenu pomoć taj novac daju svakog meseca roditelju? Jer, tako roditelj ostane bez dece, a hranitelj dobije dobije novac kojim brine o tuđoj deci. Možda je ovde motiv da roditelje nateraju da traže i nađu posao? Možda bi se to moglo rešiti tako što bi roditelj primao tu pomoć određeni broj meseci (do 6 recimo, a ako ni tada ne nađe posao, ukida mu se pomoć i deca idu na hraniteljstvo). Ne znam. To je stvar za neke ozbiljnije ljude, ministarstva, državu…

 

Šta sam ja ovim tekstom u stvari želela?

Želela sam da vam objasnim razliku između STARANJA I HRANITELJSTVA. Da vam objasnim da je to tako zakon regulisao i da tu sama socijalna služba nema mnogo mogućnosti za manevar – kad dođe vreme usvajanja tada dete ide odgovarajućem usvojitelju (naravno, može to biti i hranitelj, ako ispunjava sve kriterijume).

I, da, sve ovo vam na samom početku, pre obuke, pre podnošenja papira saopšte socijalni radnici kojima ste dodeljeni – objasne vam čitavu proceduru i pitaju vas da li ste spremni i dovoljno jaki da kad dete dovedete u dobro stanje i  pustite da ode – nazad svojim biološkim roditeljima ili na usvajanje, a da vi vrlo brzo dobijete novo dete na hraniteljstvo. Sve je u tom segmentu jasno i čisto.

 

Kao reakciju na tekst dobila sam komentar Tatjane Đurić – koji je nekim ljudima ulio nadu da mogu brže da iz statusa hranitelja pređu u status usvojitelja. Objavljujem Tanjin komentar, s tim da nisam sigurna da li se situacija do danas promenila. 

 

Prelep tekst Marina!
Samo da dodam jednu novinu: hranitelji imaju prednost pri usvajanju dece. Dužnost svakog stručnog radnika je da ukoliko je dete koje se nalazi u hraniteljskoj porodici „podobno za usvajanje“ (odvratan termin koji podrazumeva da nema pravnih prepreka da dete bude usvojeno) prvo pruže mogućnost hraniteljima da ga usvoje. Za hranitelje nema procene podobnosti – oni su kao hranitelji prošli i procenu i obuku. Ukoliko je dete starije od 10 godina dete se pita da li želi da bude usvojeno od strane hranitelja. Ukoliko hranitelji ne žele da usvoje dete, podatak o detetu se šalje u centralnu bazu, a potom se stručnim radnicima dostavlja spisak usvojitelja koji se procenjuju kao kompatibilni (po raznim kriterijumima: maternji jezik, veroispovest, starost….) Nakon međusobnog upoznavanja odabiraju se usvojitelji koji dete odnose u svoje domaćinstvo na period prilagođavanja i tek nakon toga dolazi do čina samog usvojenja.
Usvojenje je oblik zaštite u kome nakon samog usvojenja državni organi više nemaju uvid u način staranja o detetu, a kako to državu najmanje košta, ovo je upravo postao „in“ oblik zaštite.
Što se hraniteljstva tiče, i sami ste konstatovali da je malo stručnih radnika, ne samo prema celokupnom obimu posla koji nosimo nego i prema zahtevima za rad sa hraniteljskim porodicama. Beskrajno sam zahvalna ljudima koji imaju mogućnosti, volje i emotivne energije da se angažuju na ovakvom vidu pružanja pomoći deci. To su ljudi koje drugi najčešće gledaju kroz novac i „zaradu“, ali kad se nađete u situaciji da izmeštate decu iz primarne porodice i kad ste sa njima bukvalno na ulici – hranitelji su ljudi najvećeg srca!