KAKO NAS UMETNOST ČUVA OD BESMISLA – PRIČA O ALIS HERC-ZOMER

Pre nekog vremena odgledasmo dokumentarni film o Alis Herc-Zomer. Alis je umrla 2014. godine i veruje se da je najstarija osoba koja je preživela Holokaust. 

Odvedena je u logor zajedno sa sinom i mužem. Deportovana je 1943. u  koncentracioni logor Terezin u Češkoj. Kad su je pitali šta joj je dalo snagu da izdrži odgovorila je da su je održali sin i muzika. 

Muzikom hranila napaćene

Nacisti su organizovali koncerte na kojima su svirali logoraši – i upravo su je mogućnost da bude u dodiru s muzikom, sa klavirom koji je svirala do kraja svog života, sa umetnošću koja je tada bila duševna hrana za sve zatvorenike – održali u životu.

Logor je oslobođen 1945. godine, a Alis Herc-Zomer i njen sin Stefan bili su među onih 20.000 koji su dočekali slobodu. Majka, koja je zajedno s njom odvedena u Terezin, umrla je. Preminuo joj je i muž u Dahauu.

Alis je bila inspiracija za nekoliko knjiga, a dokumentarni film o njenom životu osvojio je nagradu Oskar  2014. za najbolji dokumentarni film. Film The Lady in Number 6  možete pogledati i na YouTube.
 

Alis i suočavanje sa istinom u sebi

Kad odgledate film suočite se sa sobom i pitanjem praštanja i traganja za smislim i lepotom življenja. Alis je živela za muziku, ili bolje rečeno ona je živela muziku. Počnete da se pitate: a kako je mogla da svira nacistima, kako je uopšte mogla da svira u tim uslovima. Onda shvatite da bi to isto pitanje moglo da se postavi svakom ko je pristao da bilo šta radi u logoru. Ona je samo imala neverovatnu sreću da se nađe baš u logoru u kom su bili okupatori koji vole muziku i time je za nju boravak u logoru dobio ljudski, smisleni oblik.
Dok gledate film vi pred sobom vidite stogodišnju devojčicu. Dok priča o svemu što ju je u životu snašlo ni u jednom trenutku nećete osetiti ni trun mržnje, ogorčenja, niti osude u njenom glasu. Njen um je bistar, misli jasne, duša čista.
Ona je uspela da u sebi sačuva optimizam i veru u ljude. Kao da je u nacistima videla izuzetak od pravila – jer pravilo u koje je ona čitavog života verovala bilo je da je život lep, da ga umetnost oplemenjuje, a tu umetnost stvaraju ljudi – i po toj logici ljudi su plemeniti i dobri, osim izuzetaka. Odgajana je u građanskoj porodici. Otac joj je bio trgovac, a majka je u njen život unela ljubav prema umetnosti. Majka se družila sa Rilkeom, Kafkom, Malerom…
Alis ne mrzi naciste. Ona ne osuđuje, ne postavlja pitanja zašto – zašto je morao da se desi rat, zašto je čitava njena porodica završila u logoru, zašto joj ni majka ni muž nisu dočekali kraj rata. Ne postavlja pitanje ni zašto je nadživela svog sina. Ne postavlja pitanja ni o sudbini svog naroda. Ona živi i svira. Do samog kraja, u staračkom domu. U filmu ćete čuti priče joj nekih žena koje su kao i ona preživele logor. I njihove su priče slične njenoj. 

Život nisu naša uverenja

Mislite li:
Život nije uvek lep.
Ne događaju nam se samo pozitivne stvari.
Ne živimo doveka. 
Nemamo svi iste uslove za život.
Kad poslušate Alisinu priču možda ćete promenti mišljenje i shvatiti:
Život nam je lep onoliko koliko mu mi dozvolimo da to bude. Floskula – kakve su ti misli, takav ti je i život – dobija kroz njenu životnu priču pun smisao. Njene misli nisu formirale okolnosti – uspela je da bude iznad zla, patnje, nečoveštva.
Svaki čovek ima određeni životni vek – i svi jednom odemo – na ovaj ili onaj način. I muž i roditelji i sin jednog dana bi otišli. Ona je samo uspela da od toga ne napravi kult smrti i mržnje.
Kao što nemamo iste uslove života – tako ni uslovi za smrt nisu isti. Neko proživi u dvorcu, neko u kolibi, neko umre u krevetu, neko bude ubijen. Nemamo iste uslove, ali svako od nas može da bira kako će iskoristi ono što mu je u ovom životu dati. 
Da bude otvoren prema životu.
Da neguje dobrotu u sebi.
Da mu svaki trenutak bude ispunjen.
Da se ne žali i da ne traži sažaljenje.
Da mu smisao života bude lepota.
Da i lepo i ružno prihvata kao deo života.
Da ne gaji ni mržnju ni ogorčenje ni krivicu u sebi.
Da do poslednjeg trenutka bude razigran i radoznao – da mu um ostane bistar.
DA PRAŠTA.
I to je ono najvažnije što možemo da uradimo – da naučimo da praštamo. Da u sebi ne nosimo ni najmanje zrno osude, da sebi ne dajemo ulogu sudije ili boga. Da ne proklinjemo, ne kunemo. Da prihvatamo život onakvim kakav on i jeste – on nije ni komedija, ni tragedija, već kao  što teorija književnosti lepo kaže  drama u užem smislu. Red lepog, red ružnog, red radosnog, red tužnog. Red smeha, red plača, red sunca, red tame. Red zajedništva, red samoće, red bogatstva, red siromaštva. Promenjivost i smenjivost. Činjenicu da će sve u životu proći, pa i sam život.
I ako smo već svesni prolaznosti života – neka nam bude onakav kakve su nam misli. 
Zaključak: 
Kad se sledeći put požalite da vam je teško, da ste tužni, da su ljudi ovakvi ili onakvi, da nemate sreće, da vam ništa od ruke ne ide – zastanite i uhvatite svoju misao. Promislite s kim se družite, kakvu muziku slušate, kakve emisije gledate, kakve vesti čitate. Na šta pomislite pre nego što zaspite i koja vam je prva jutarnja misao. Ali, budite iskreni prema sebi. 
Pokušajte da živite u skladu sa izrekom koja nas uči da smo sami kreatori svog života – jer kakve su nam misli – takav nam je život. 
Volela bih da napišete svoja razmišljanja na ovu temu. I, toplo vam preporučujem da pogledate film. 

dc01cf4401eb96ae0c1fa7ab34fd3913

 

 

 

 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (23)

  1. Čitala sam priču o njoj prije par godina, za mene je ona velika i plemenita duša. Koliki od nas nisu spremni oprostiti sitnicu drugima?! I neka je floskula ali ona „kakve su vam misli, takav vam je život“ vrijedi uvijek i za svakoga

    1. Nije floskula, Mirna. To je i moj osećaj kad god pročitam nešto o njoj ili o ženama koje su takođe prošle kroz priču holokausta. Nekada mi je ta ideja bila toliko strana – opraštanje, ali i suočavanje. Ali danas razumem da je to jedini pravi i iskreni put ka isceljenju pojedinca ali i društva. Hvala ti na komentaru!

  2. Meri, praštanje je najveća ljudska i hrišćanska vrlina. I čini da se sami osećamo bolje, kao i osoba kojoj smo oprostili.
    Već duže vreme razmišljam o praštanju, i o ljubavi. Muči me nešto..Ukoliko oprostimo nekome, zašto taj neko ne može da oprosti nama? Zašto je to problem nekome? Kako se ta osoba oseća kad zna da joj je oprošteno, a sama to ne može da uradi?
    Živimo u takvim vremenima ružnim, i sivim. Umesto svađa i ružnih reči koje upućujemo jedni drugima, treba da negujemo solidarnost. Empatiju. Sam život je dovoljno težak i ne smemo ga činiti težim ni sebi ni drugima. Otac Tadej je sa ovom izrekom „Kakve su nam misli, takav nam je život“ rekao sve.
    Ja sam oprostila svima koji su me povredili i uvredili. Dobro se osećam zbog toga.
    I trudim se da mislim pozitivno, i slobodno mogu da kažem, da od kada mislim pozitivno, dešavaju se i pozitivne stvari u životu.
    Što se tiče umetnosti, ona je lek i ona je dar..Pomaže mnogo, i zato razumem ženu koja je do smrti svirala klavir.
    Limunade gledam ponekad, a vrlo retko čitam limunade. Prerasla sam ih, mislim na D Stil i slične autore..mada ponekad prijaju, priznajem.
    Tekst je dobar, dopada mi se :) A utisak je ostavio deo o ljubavi i praštanju..što se i vidi po komentaru.

    1. Ono što je važno da znamo u vezi sa praštanjem – jeste da to uvek radimo radi sebe, a ne da bi i drugi oprostili nama. Kada praštamo mi čistimo sebe, čistimo svoje blokade, čistimo loše veze, kontakte – da bismo sebi pomogli, da bismo našli svoj unutrašnji mir i da bismo pokrenuli energiju koju gajimo kada u sebi nosimo neoproštene stvari.

      Jako mi je drago što si promenila svoj stav, što si oprostila i prihvatila reči oca Tadeja. Kad oprostimo to ne znači da će nam i druga strana oprostiti. Nikog ne možemo terati da radi nešto protiv svoje volje. No, s druge strane, mi ni ne znamo da li neko gaji neka loša osećanja prema nama. To što su nam neke veze s ljudima prekinute ili u nekom trenutku na nižoj vibraciji, to samo to znači i ništa više. Ne znači da neko nekom nešto zamera. Možda je došlo vreme da nove puteve.

      Hvala ti na komentaru! I hvala što radiš na sebi!

  3. Хвала ти на овом поучном тексту! Помогао ми је да неке коцкице сложим у глави :)

    1. Da znaš da je i meni. Drago mi je kad još neko uspe da nađe odgovor na svoje upitanosti. Kao što ja kod drugih nađem. Hvala, Suzo :)

  4. Mnogo Vam hvala za ovaj post, vracacu mu se kad god postanem nezahvalna za ono sto imam i ono sto jesam. Nekad je tako malo potrebno da budemo srecni, a bas to malo nam i nedostaje. Zelim da verujem da je i Alis kad god je svirala u logoru bila srecna, i da ju je ta sreca odrzala, neko ce reci: „Kako mozes to da kazes, bila je u logoru, tamo nema srece!“ Ali ja zelim da verujem u to, jer nekoga odrzava muzika, nekoga odrzava umetnost, neko uziva u rucnim radovima… nismo svi rodjeni da sve znamo, da svi budemo advokati, lekari ili inzenjeri, jer da je tako, svet bi bio dosadno mesto. Ovako je sve kako treba biti. „Kakve su ti misli, takav ti je zivot.“ Koliko cesto samo to pomislimo? Smatram da je nju bas taj pozitivan pogled na svet i pozitivne misli odrzalo u zivotu kad je bilo najteze. Ja imam naviku da citam happy ending knjige i filmove, ali sve vise shvatam da je to fake i da je ovo realan svet, gde nije sve happy ending iako bi mi voleli da jeste. Povratak prirodi i umetnosti (ali pravoj umetnosti jer puno toga se danas zove umetnost, cak i sto nije) bi negovalo nasu dusu, telo i srce i verujem da mnogi od nas bi pronašli onaj toliko zeljeni mir koji je ova dama imala dok svira, jer verujem da je upravo najveci mir imala dok je bila za klavirom. Sigurno cu se vracati ovom tekstu i sigurno cu pogledati film. Hvala jos jednom. :)

    1. Monika, hvala na ovom komentaru, ali i vi ste na dobrom putu. Čitala sam vaš blog – koliko sam razumela on je nov? jer videh jedan tekst, ali je prilično inspirativan i mogao bi da bude od koristi drugima. Kao što je i Alex napisala, limunade nam na trenutak ulepšaju život, ali posle toga shvatimo da to nije istina i realnost. Nije sve uvek srećno… ali se uvek treba truditi da dođemo do smislenog kraja. A on je onda lep, čak i kad je bolan. Pratim i ja vas!

      1. Nema na cemu, iskreno i iz srca. :) Da, nov je, u utorak sam ga pokrenula, iako ideja postoji odavno, ali nikako da skupim hrabrost. Sad me pokrenula recenica koje se cesto setim „Kad je otpor promenama najveci, tad su promene najpotrebnije.“ Za sad imam dva teksta, Moj pocetak i ulazak u kreativni svet i svet rukotvorina i tutorijal kako napraviti narukvicu i mindjuse sami.
        Tacno tako, limunade nas mozda opustaju, ne krijem da ih gledam, jer bi to bilo neiskreno s moje strane, ali takodje treba sa shvatimo da je to beg od stvarnosti, jer najveci osmeh, krije najbolnije tuzne price. Znam po sebi, naucila sam to vrlo rano. Lepotu svako drugacije tumaci, ono sto je meni lepo, ne mora da znaci da je i Vama lepo. Prosto, smislen kraj je kao onaj koji je imala Marijan u knjizi Hiljadu cudesnih sunaca. Neko bi rekao sad: „Monika, bila je kamenovana do smrti, kako mozes to reci!?“ Ali ja bih dodala, da, bila je kamenovana do smrti, lila sam suze dok sam citala, ali (uvek to ali) spasila je zivot nekome, njen zivot je dobio smisao jer je postala korisna i nekome koga je smatrala neprijateljem a kasnije zavolela kao rodjenu cerku koju nikad nije imala spasila zivot. To je smisleno-bolan kraj a opet lep, jer je ona otisla sa osmehom na licu jer je znala da ima smisla to sto radi. Hvala Vam sto me pratite i na divnom komentaru. :)

        1. Monika, mnogo mi se dopada vaše razmišljanje. Vi ste pravo otkriće za mene. A, kako ste povezali ovaj kraj s Hiljadu čudesnih sunaca. Moj naklon na takvoj motivaciji i načinu poimanja ljudskih vrednosti i šta drugi utkaju u naš život. Da li ste član blogerskih grupa? Da se povežete s drugim kreativcima?

          1. Hvala Vam, hvala Vam puno, mnogo ste me raznezili sad, jer zaista sebe smatram kao skromnu devojku iz komsiluka koja pravi nakit i bavi se rucnim radovima.
            Cim ste rekli smislen kraj, cim sam ja videla Marijan pred ocima, kako zrtvuje svoj zivot, da bi se drugi nastavio, tako sam povezala ovaj kraj sa knjigom Hiljadu cudesnih sunaca… Inace, imam tu naviku (ne znam da li je svi imaju, jer ne poznajem puno osoba koje i dalje citaju knjige) da dok citam, zamisljam likove, pa se u mojoj glavi stvori citav jedan film. A ja kako mislim, tako i pisem, sve spontano izlazi iz mojih prstiju koji kao da lete po mojoj tastaturi (sto me podseti, moracu sutra malo da je ocistim :D ). Nisam clan nijedne grupe osim blogovi na fejsu gde sam otkrila opet i Vas blog, koji sam izgubila pre nekoliko dana citajuci na mobilnom telefonu jedan tekst koji me stavio na razmisljanje i iskreno, tek ulazim u stos, nisam sigurna sta sve treba da radim, nisam jos naisla na nijednog kreativca koji bloguje, jel ima takvih blogova?

    2. Monika, setila sam se navike za vreme devedesetih. Išla sam u biblioteku i uzimala par knjiga. Čitala početak i kraj. Ako kraj nije bio srećan, ne bih sredinu ni čitala. Naprosto je svakodnevica bila toliko strašna da je ovobio jedini način da napravim ravnotežu. Bogu hvala, danas ne moram:)))

      1. O, tako sam ja jedno vreme izbegavala sve što je imalo u sebi tugu, smrt, rastanke… Vremenom se čovek opet vrati nekim bazičnim vrednostima. Hvala vam obema na ovoj lepoj razmeni nekih sećanja i iskustava.

      2. Ja za vreme devedesetih sam tek ucila da citam na srpskom jeziku, jer mi srpski nije maternji jezik. Tog perioda se secam samo po sirenama i dedinoj brzoj voznji preko Pancevackog mosta. Knjige sam zavolela tek kasnije, iako su mi uvek bile primamljive i listala sam ih kao da se iza slova koje nisam znala sta znace kriju najvece avanture (kasnije sam saznala da je mnogo bolje nego sto sam zamisljala), mic po mic naucila sam da citam na srpskom i to je bio moj najveci poklon meni jer sam tako posle devetesetih otkrila Politikin zabavnik i Mikijev zabavnik koji su mi otvorili skroz jedan novi svet stripa koji sam u to vreme obozavala. Posle su dosli jos stripova, kasnije knjige i valjda je to bilo sve po redu, ali secam se da sam u to vreme sve kao i Vi Alex, citala srecne pocetke i krajeve. Prva knjiga zbog koje sam plakala a imala je srecan kraj, samo sto sam ja mislila da nema, je Odluka. I onda sam uvidela da i sredina itekako moze biti tuzna. A kasnije sam se vratila u normalne vode da citam sve i svasta. :)

  5. Meri, mnooooooogo ti hvala za ovaj post. Čitaću ga kad padnem, a film ću sigurno pogledati. Imam i neka skorašnja iskustva. Gledala sam neke kao happy filmove da se razonodim i izađem iz svojih problema i bilo mi je oba puta loše. Naprosto, to su fake filmovi, to nije život. Istinska umetnost ima svoja pravila i vrednosti koje ne podležu modi iako odražava stil vremena u kome je stvarana. Verujem da obnova vrednosti jednog društva leži u negovanju vrhunske umetnosti, ne kao elitizam već potrebu. Druga stvar je povratak prirodi i življenju u skladu sa prirodom. Ovo ispade mnogo ozbiljan komentar, ali i tema je ozbiljna i bitna. 😍

    1. Tvoj komentar je meni došao kao kec na deset. Povratak prirodi je projekat koji bih volela da ostvarim. Rad na sebi, rad sa esencijama, sve to jeste deo te velike priče, ali kao što ti i reče to je jedna ozbiljna tema i tako je treba i razumeti. Što se tiče limunada filmova, ponekad ih pogledam – ali onda mi jako usfali nešto što nosi poruku. Obavezno odgledaj ovu divnu damu. Meni su mnoge stvari postale jasnije nakon njene priče. Dve su knjige napisane o njenom životu, kod nas ni jedna nije prevedena, nažalost. Inače, ima još nekoliko dokumentaraca o ženama koje su preživele Holokaust, ali su kao i Alis sačuvale pozitivan stav prema životu. Ljubac!

  6. „Kakve su nam misli takav nam je život“ – rečenica koja sve govori, sve objašnjava. Na nama je da smognemo stalno snagu, volju, želju, da ih usmerimo u pravcu najboljem za nas, a samim tim i za druge. Ovo je tekst koji podseća da se poimanje patnje i sreće skriva u nama i našem shvatanju života, tekst koji „leči“ :)

    1. Tačno, Olja. Ne zagovaram da ćemo se mislima izlečiti, ali da ćemo ga proživeti kako, što kažu, Bog zapoveda. Naše misli jesu naša stvarnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.