Pre nekog vremena odgledasmo dokumentarni film o Alis Herc-Zomer. Alis je umrla 2014. godine i veruje se da je najstarija osoba koja je preživela Holokaust.
Odvedena je u logor zajedno sa sinom i mužem. Deportovana je 1943. u koncentracioni logor Terezin u Češkoj. Kad su je pitali šta joj je dalo snagu da izdrži odgovorila je da su je održali sin i muzika.
Muzikom hranila napaćene
Logor je oslobođen 1945. godine, a Alis Herc-Zomer i njen sin Stefan bili su među onih 20.000 koji su dočekali slobodu. Majka, koja je zajedno s njom odvedena u Terezin, umrla je. Preminuo joj je i muž u Dahauu.
Alis je bila inspiracija za nekoliko knjiga, a dokumentarni film o njenom životu osvojio je nagradu Oskar 2014. za najbolji dokumentarni film. Film The Lady in Number 6 možete pogledati i na YouTube.
Alis i suočavanje sa istinom u sebi
Kad odgledate film suočite se sa sobom i pitanjem praštanja i traganja za smislim i lepotom življenja. Alis je živela za muziku, ili bolje rečeno ona je živela muziku. Počnete da se pitate: a kako je mogla da svira nacistima, kako je uopšte mogla da svira u tim uslovima. Onda shvatite da bi to isto pitanje moglo da se postavi svakom ko je pristao da bilo šta radi u logoru. Ona je samo imala neverovatnu sreću da se nađe baš u logoru u kom su bili okupatori koji vole muziku i time je za nju boravak u logoru dobio ljudski, smisleni oblik.
Dok gledate film vi pred sobom vidite stogodišnju devojčicu. Dok priča o svemu što ju je u životu snašlo ni u jednom trenutku nećete osetiti ni trun mržnje, ogorčenja, niti osude u njenom glasu. Njen um je bistar, misli jasne, duša čista.
Ona je uspela da u sebi sačuva optimizam i veru u ljude. Kao da je u nacistima videla izuzetak od pravila – jer pravilo u koje je ona čitavog života verovala bilo je da je život lep, da ga umetnost oplemenjuje, a tu umetnost stvaraju ljudi – i po toj logici ljudi su plemeniti i dobri, osim izuzetaka. Odgajana je u građanskoj porodici. Otac joj je bio trgovac, a majka je u njen život unela ljubav prema umetnosti. Majka se družila sa Rilkeom, Kafkom, Malerom…
Alis ne mrzi naciste. Ona ne osuđuje, ne postavlja pitanja zašto – zašto je morao da se desi rat, zašto je čitava njena porodica završila u logoru, zašto joj ni majka ni muž nisu dočekali kraj rata. Ne postavlja pitanje ni zašto je nadživela svog sina. Ne postavlja pitanja ni o sudbini svog naroda. Ona živi i svira. Do samog kraja, u staračkom domu. U filmu ćete čuti priče joj nekih žena koje su kao i ona preživele logor. I njihove su priče slične njenoj.
Život nisu naša uverenja
Mislite li:
Život nije uvek lep.
Ne događaju nam se samo pozitivne stvari.
Ne živimo doveka.
Nemamo svi iste uslove za život.
Kad poslušate Alisinu priču možda ćete promenti mišljenje i shvatiti:
Život nam je lep onoliko koliko mu mi dozvolimo da to bude. Floskula – kakve su ti misli, takav ti je i život – dobija kroz njenu životnu priču pun smisao. Njene misli nisu formirale okolnosti – uspela je da bude iznad zla, patnje, nečoveštva.
Svaki čovek ima određeni životni vek – i svi jednom odemo – na ovaj ili onaj način. I muž i roditelji i sin jednog dana bi otišli. Ona je samo uspela da od toga ne napravi kult smrti i mržnje.
Kao što nemamo iste uslove života – tako ni uslovi za smrt nisu isti. Neko proživi u dvorcu, neko u kolibi, neko umre u krevetu, neko bude ubijen. Nemamo iste uslove, ali svako od nas može da bira kako će iskoristi ono što mu je u ovom životu dati.
Da bude otvoren prema životu.
Da neguje dobrotu u sebi.
Da mu svaki trenutak bude ispunjen.
Da se ne žali i da ne traži sažaljenje.
Da mu smisao života bude lepota.
Da i lepo i ružno prihvata kao deo života.
Da ne gaji ni mržnju ni ogorčenje ni krivicu u sebi.
Da do poslednjeg trenutka bude razigran i radoznao – da mu um ostane bistar.
DA PRAŠTA.
I to je ono najvažnije što možemo da uradimo – da naučimo da praštamo. Da u sebi ne nosimo ni najmanje zrno osude, da sebi ne dajemo ulogu sudije ili boga. Da ne proklinjemo, ne kunemo. Da prihvatamo život onakvim kakav on i jeste – on nije ni komedija, ni tragedija, već kao što teorija književnosti lepo kaže drama u užem smislu. Red lepog, red ružnog, red radosnog, red tužnog. Red smeha, red plača, red sunca, red tame. Red zajedništva, red samoće, red bogatstva, red siromaštva. Promenjivost i smenjivost. Činjenicu da će sve u životu proći, pa i sam život.
I ako smo već svesni prolaznosti života – neka nam bude onakav kakve su nam misli.
Zaključak:
Kad se sledeći put požalite da vam je teško, da ste tužni, da su ljudi ovakvi ili onakvi, da nemate sreće, da vam ništa od ruke ne ide – zastanite i uhvatite svoju misao. Promislite s kim se družite, kakvu muziku slušate, kakve emisije gledate, kakve vesti čitate. Na šta pomislite pre nego što zaspite i koja vam je prva jutarnja misao. Ali, budite iskreni prema sebi.
Pokušajte da živite u skladu sa izrekom koja nas uči da smo sami kreatori svog života – jer kakve su nam misli – takav nam je život.
Volela bih da napišete svoja razmišljanja na ovu temu. I, toplo vam preporučujem da pogledate film.
0
Leave a Reply