Znam ja dobro da treba biti optimista. I jesam. I posmatrati čašu polupunu (mada, obrni, okreni, ni poluprazna nije loša) bitno da nije polupana ili prazna. Mada, problem sa tom čašom i nastaje upravo u trenutku kada je puna. Pa je i ona jedna kap sasvim dovoljna. Kap.
Očekujem samo od sebe
Ne pravim velike planove. Nemam velika očekivanja. Suštinski, trudim se, da sve što očekujem samo od sebe očekujem. Da sve što obećam samo sebi obećam. Pa ako me neko razočara neka to budem ja, i ako nekog izneverim neka samo sebe izneverim. Takvo posađeno, tako raste, takvo će i ostariti. Ponekad iskoračim iz ovih okvira, pa shvatim da nije trebalo, pa onda hops, nazad u svoju avliju.
U suštini, glavnokomandujući u toj priči jeste onaj lenji, dobroćudni i dobrodušni bik, kod kog mogu kako hoću i šta hoću. Dok ne napunim čašu. Onda on zagrebe nogom pa šutne onog uspavanog lava u stražnji trap, pa ovaj, još nerazbuđen, ljut i dezorjentisan počne da se joguni, bude mu tesno u ovoj koži, a onda bih i ja rado pobegla, ali ne ide. Što ‘no reče čovek od sebe pobeći ne možeš.
Hladno, vlažno, klizavo
Pada sneg. Ne volim. Napolju je hladno, vlažno i klizavo. Ne volim. Tesno mi. Pa mi sve nešto kaou kavezu. Pa grizem. Ne govorim ja džabe svake zime da bi bilo dobro prespavati do proleća. Maltretiram svoje drage. Od njih očekujem i ono što oni od samih sebe ne očekuju. Ponekad pomislim da zimu u meni provede Atila bič božiji.
Dobro, u ženskom obličju, i bez biča, ali kažu ljudi da jezik nekad jače od sablje seče. Možda bi trebalo da mi na čelu piše: SKLANJAJ MI SE S PUTA, IDE ATILINA INKARNACIJA LJUTA…
Ne volim ja sebe takvu, i baš zato još više volim sve moje dragušne iz onog prvog i drugog kruga koji me trpe i vole i kad sam samoj sebi teška, kada pred njih postavljam nemoguće misije, kada očekujem da reaguju kako bih ja reagovala, da urade kako ja mislim da bi to bilo najbolje, da budu ja. A, rekoh već, nekad ni ja sa sobom na kraj ne mogu.
Kako znam kad je vreme za promene
No, ima sve ovo i dobre strane. Ako ne za druge, ono barem za mene (a posredno onda i za ine). Kad dođu ovakvi periodi, znam da je vreme za promene. Da se ide napred. Kad se onaj razljućeni nerazbuđeni lav sa sredine priče malo smiri, protrlja oči i sagleda ršum koji je napravio, on se povuče i opet pusti bika da napravi plan i krene polako korak po korak.
I plan je tu. Jasno definisan. U nekoliko tačaka. Plan je da u toku ove godine završim neke bitne stvari, započnem neke dugo odlagane i raščistim neke dugo taložene.
Biti žena
Kad sve saberem i oduzmem poneki višak – da se ne lažemo stiglo se do godina kada više nema svrhe glumiti ozbiljnost. Godine su ozbiljne, i treba im dodati dobru dozu uživanja, malo više komoditeta, možda nekoliko manjih putovanja, po koji izlet, malo se trošiti na sebe, onako sebično, ali bez griže savesti i dugotrajnih vraćanja dugova. Malo biti u centru sopstvene pažnje, razmažena, raznežena, ŽENA. Najzad.
Priuštiti sebi makar nešto nalik onome što sam kad je trebalo propustila. Svesno. Svojim pristankom. Ali propustila. Ili nikad imala. Koliko god se godinama lagala, i zbog toga bila rastužena, poražena, u jednom trenu čak skoro pogažena, ipak, došle su godine da dozvolim da se najzad pojavi ŽENA, kakvu Bog i univerzum zamisliše u trenu kad me poslaše u ovu avanturu.
Samo to i jesam. Priznajem, ali sebi. Da mogu ali ne moram. Da mogu i treba baš tako. Da je moja snaga upravo u istinskom značenju te reči. Dopustiti da budem slaba, da neko bude i moje rame i ruka i podrška. Da se posvetim svojim željama, da želim i budem željena. Možda sam čitav jedan mesec definisala šta želim, ali sada znam. Pojavio se jedan mali znak, evo pred kraj meseca. Zen. Čisti.
Zato, krećem. Nije bitan cilj, bitno je da sam pronašla pravac i krenula na put.
(Hvala Džefu Bridžisu. Zen.)
Leave a Reply