MODEL 5.0 PRVI PUT

Laganim korakom niz stepenice. Rano jutro. I misli sveže nakon sna. Sutra je taj čuveni jubilarni. Već prekosutra u glavi imam baš onoliko koliko treba. Jedno sam vreme bila u “krizi”  – jer moja baka je imala ovoliko koliko sad imam kad sam se ja rodila. Bila je baka. Ali samo zato što sam se ja rodila. Duhom i snagom još dugo joj niste mogli prišiti tu titulu. Duboko je zagazila u 9. deceniju kad je rešila da se odmori od ovog sveta.  Moja majka ima u sebi snage i volje više nego neko sa 30. Moja sestra može i ume sve. U toj lepoj ženskoj liniji, lepo je biti negde na pola puta. 

Rođena u jednom veku. Sazrevam u drugom.

Rođena kad je i prvi radio i televizor stigao u našu kuću, a danas koristim tehniku koja je u to doba bila naučna fantastika.

Prvi telefon fiksni smo dobili kad sam imala više od 12 godina, a danas deca ne veruju da je postojao svet pre pametnih telefona.

Odrasla u Petrovaradinu, tako blizu Novog Sada, a sasvim dovoljno daleko da ostanemo pomalo divlji, svoji, vaspitani po malo drugačijim aršinima. Podno Tvrđave i uz Dunav. Zauvek pelcovana, sanjam jednu kućicu kraj reke. 

Zaljubljena u ravnicu. Mešavina Srema i Bačke. Moje su ih priče pune. I ravnice. I mađarskih violina i sremačkog inata. I tri srca junačka. Ljubavi prema ljudima s jedne strane i potrage za samoćom. Moje je srce puno ljubavi. Nisam ni dobar ni loš čovek. Samo jesam. Čovek. Žena. Stanovnik ove divne planete.

Ne obećavam. Ne tražim obećanja. Sanjam i pretvaram snove u realnost. Godine su me naučile ko sam i kakva sam. Prihvatam kritike, ali ne umem da se ukalupim. Ne umem da budem deo mase. Ponekad se isuviše povučem u svoj svet. Pa vidim da mi nedostaju ljudi. Nekada se povučem da bih sačuvala i sebe i druge. Mene od drugih i druge od sebe. Godine me naučile i kako izgleda ta senka koju svako od nas nosi i sa kojom treba da se suoči, saživi i nosi je kao unutrašnju stranu rukavica.

Kažu da mi biramo one koji će nam biti roditelji da bismo naučili neke životne lekcije. Ja sam svojima neizmerno zahvalna na svemu što sam naučila i još uvek učim od njih. Zahvalna sam i za sve one divne ljude (dede, bake, braću, sestre, stričeve, ujake, tetke…) koji su sa njima u paketu došli. Zahvalna sam i svojoj sestri što ih je i ona birala, pa je dobila i mene u paketu.

Hvala svima koji su me voleli i koji me vole.

Svima koji su na neki način obeležili moje odrastanje, sazrevanje, oblikovanje u osobu kakva sam sada.

Svima koji veruju u mene.

Svim divnim anđelima koji su uvek tu baš kad zatreba.

Svim mojim drugarima, a posebno drugaricama.

Svim mojim realnim i virtuelnim drugarima.

Jednoj Ivani.

Jednom Bubiši.

Jednom Mišonji.

Hvala svim iskustvima koja su me oblikovala.

Kao torta su. Raznih boja i intenziteta. Svaki sloj nosi svoju priču. Svaka tuga i svaka radost znakovi su pored puta.

Hvala rečima. One su moje oruđe i sa njima najbolje znam.

Hvala svim svojim učiteljima. Od školskih, do onih životnih. Hvala svima onima koji su bili terapeuti moje duše (i tela).

Hvala onima koji su mene izabrali da im budem vodič deo puta na putu promene.

Hvala svim svojim učenicima.

Hvala na sadašnjem trenutku. I mnogim divnim trenucima koji su tek preda mnom na ovom putu zvanom život.

I sve ovo samo zato što verovatno nikad neću dobiti Oskara te koristim ovaj značajan jubilej da se zahvalim – jer svi su naši životi za nagradu. Svaka naša priča zaslužuje da je neko čuje. Svako da ga neko voli. Svako da ima nekog svog anđela. I bude nečiji. Svako od nas je jedinstvena pojava. Svako se na putu od rođenja do smrti probija kako zna i ime.

Svakom ko ovo čita jedno veliko hvala za sve dosadašnje trenutke. Jedno veliko izvini svima za sve što sam se ogrešila a da i nisam znala. Jedno veliko <3 jer ne biste trošili ovoliko vremena na moja pisanija da vam barem malo u srcu nisam.

I, jedno – idemo dalje!

Ovo je moja himna :)

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.