Narcisi, navijači i neke sitnice

Čitava polja narcisa umiru ovih dana.

Kao i polja nekog drugog cveća, a sve sa namerom da koji dan ukrase nečiji dom. Znam, kosi se to sa mojim zen principom, kosi se –  ne sme neko da umre da bi drugi uživao.

Ali, nekako se tešim, da sve to može da se opravda kao i lov – mnoštvo zečeva ugrožava… ili nešto slično tome.

Dobih danas buket nežnih narcisa, koji su već jednom umrli ne bi li meni neko vreme krasili dom.

Ušetah sa njim u autobus, a za mnom uđoše četiri crnpurasta muzičara. Jedan od njih, s bubnjem, sede pored mene.

Za njima u autobus uđoše navijači jednog kluba, bežeći od policije.

Sedela sam tako, na prednjem sedištu, muzičar je gledao kroz prozor, njegovi drugari oko nas, a navijači po čitavom busu.

Gledam u putnike. Oni se zgledaju među sobom. Navijači  glasni, i puni adrenalina.

Pogledah u svoje narcise. Kako su nežni i krhki.

Pomislih, šta ako izbije gužva i neko mi zgnječi buketić?

Šta ako moje cveće još jednom ovog popodneva umre? Jer neću moći da ga zaštitim.

A dobih ga, jer neko zna koliko volim te male nežne bukete.

I stigoh u stan. Stigosmo, bolje rečeno. Cvetovi i ja.

Presvukoh se i legoh u mračnu sobu. I odjednom mi se suze same sliše niz lice.

Osetih u trenu neizmernu tugu.

Koliko je sve krhko i prolazno, a mi nezaštićeni, kao već jednom umrli narcisi.

Molim te, ne daj da me dva puta slome.