Čitava polja narcisa umiru ovih dana.
Kao i polja nekog drugog cveća, a sve sa namerom da koji dan ukrase nečiji dom. Znam, kosi se to sa mojim zen principom, kosi se – ne sme neko da umre da bi drugi uživao.
Ali, nekako se tešim, da sve to može da se opravda kao i lov – mnoštvo zečeva ugrožava… ili nešto slično tome.
Dobih danas buket nežnih narcisa, koji su već jednom umrli ne bi li meni neko vreme krasili dom.
Ušetah sa njim u autobus, a za mnom uđoše četiri crnpurasta muzičara. Jedan od njih, s bubnjem, sede pored mene.
Za njima u autobus uđoše navijači jednog kluba, bežeći od policije.
Sedela sam tako, na prednjem sedištu, muzičar je gledao kroz prozor, njegovi drugari oko nas, a navijači po čitavom busu.
Gledam u putnike. Oni se zgledaju među sobom. Navijači glasni, i puni adrenalina.
Pogledah u svoje narcise. Kako su nežni i krhki.
Pomislih, šta ako izbije gužva i neko mi zgnječi buketić?
Šta ako moje cveće još jednom ovog popodneva umre? Jer neću moći da ga zaštitim.
A dobih ga, jer neko zna koliko volim te male nežne bukete.
I stigoh u stan. Stigosmo, bolje rečeno. Cvetovi i ja.
Presvukoh se i legoh u mračnu sobu. I odjednom mi se suze same sliše niz lice.
Osetih u trenu neizmernu tugu.
Koliko je sve krhko i prolazno, a mi nezaštićeni, kao već jednom umrli narcisi.
Molim te, ne daj da me dva puta slome. 
0
Oduševljena sam.
Sve pohvale za ovako divan tekst. :’)
Hvala. Mislim da se svako od nas ponekad oseti krhkim i ranjivim. Po tome se ponekad tako lako prepoznamo. :)