Niko kao ja – Isidora Kuzmanović

Kratka priča iz projekta Možda ne dođe

Sedim na stanici .Čekam autobus koji već kasni 10min. Neka užasno ružna žena prolazi pored mene i ja sam srećna.Mislim kako je dobro što nisam ona. Žalim je. Nekoliko minuta kasnije počinje da pada kiša ali ja sam još uvek srećna. Grmi ali ja se i dalјe nekontorlisano smejem. Ja volim kišu. Od nje niko ne vidi moje loše stanje. I imam opravdanje za to što mi se mota po glavi. Za to što ne želim lјude oko sebe. Za to što hoću da me mrze.

Hej,stigao je autobus.  Ulazim i srećem devojku iz razreda. Ona me nasmejana pozdravlјa i ja se naginjem da je polјubim. Aplauz za mene i moju dvoličnost. Gledam kroz prozor.Kiša je prestala da pada.

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.