O ljudima i nekim ćudima – iz plavušinog ugla

pišemTreći dan. Izazov i nije izazov kada u njemu uživate. Bili smo u Badnjoj šetnji. U prolećnoj jakni. Moram da vam kažem šta mi je utisak dana. U stvari, ne dana, već nekog dužeg vremenskog perioda. Ljudi više ne gledaju kuda idu. Gledaju negde ispred sebe, kao da su se zavukli duboko u unutrašnjost ličnu. Još gore nabiju slušalice u uši, puste preglasnu muziku i čačkaju telefon. I hodaju. Pa ne vide kuda idu. Naleću na ljude, na kola. Nekim čudom još ne padaju u šahtove, ne zapinju za rupe na putu, ali i toga će biti.
Letos smo pričali s jednim poznanikom koji ima veze s vojskom i koji je bio takođe šokiran time da ljudi ne gledaju druge ljude koji pored njih prolaze. A, on kaže, nas su prvo naučili da posmatramo. Da gledamo prostor oko sebe, pa ljude, izraze njihovih lica. A ovde vas, kaže on, retko ko gleda. 
Taj utisak ja odavno imam. Opet bih, kao ilustraciju, navela reči jednog taksiste koji reče da ima utisak da preko ulica prelaze pešaci samoubice. To što je na semaforu zeleno ne znači da neki vozač nije stigao da zakoči. Ne znači da treba da se vučeš preko ulice kao da si na korzou i to bez i jednog pogleda levo-desno. 
Ne znam šta nam se to dešava. Kriza, nemaština... nisu razlog za zombi hodanje ulicama. Osmeh nema cenu. Susret dva pogleda je takođe neprocenjiv. Usputno zdravo, nekad - kako si... šta ima? ne ruše krunu s glave.
Ljudi su zaista počeli da žive u sebi i na društvenim mrežama. 
Ne znam da li ste i vi stekli takav utisak? Da li i vi stavite slušalice pa ne vidite svet oko sebe ili ipak u grupi onih koji širom otvoreni očiju posmatraju svet oko sebe? 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

  1. Dobar tekst!
    Primetila sam, naravno.
    LJudi su previše pod teretom briga, mladi često nezainteresovani, a brige se tako ne rešavaju.
    Brinuo ili ne, biće kako se potrudiš i kako je negde zapisano.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.