Ostade sećanje marinsko plave boje

buketićNavukla je jutros svoje venčane pantalone. Marinsko plavo.

Još uvek su mi dobre, pomisli, uz blag osmeh.

Šila je kostim. Pantalone i sako. Tako je zamišljala da treba da izgleda mlada. Bez mnogo detalja. Jedino je birala boju. Onu u koju se zaljubila još kao mala. Ne toliko zbog nijanse, koliko zbog tog naziva – marinska. Na likovnom bi uvek prvo tu temperu potrošila – mislila je – marinsko, kao more. Ako ga prizivam, ići ćemo. Valjda je zato i  za svoju svadbu birala  baš tu boju, misleći odvešće je ta marinska na medeni mesec.

Navukla ih je jutros i otišla u njima na posao. Više ni odelo nije bilo mistično svedočanstvo da je venčanja zaista bilo. Postale su obične, radne. Sve manje stvari su bile svedoci da se sve jednom i dogodilo. Svi koji su mogli da joj budu svedoci bili su oni koji su je najviše i voleli. A oni ponekad umeju da budu subjektivni i da iz najbolje namere potvrde i stvari koje se nisu dogodile. Da uteše. Imala je i dve burme. U jednoj kutiji. Imala je i album sa nekoliko fotografija na kom su opet bili svi dragi ljudi koji su je voleli, jako. Nepouzdani svedoci.

Jedino je njegovo prisustvo na fotografijama potvrđivalo da se sve ipak zbilo. Ali i on je jedan od nepouzdanih, iz nekih razloga.

Setila se, da je na fotografijama bila i jedna devojka. Ona bi mogla da bude neko sa one druge strane. Ona bi mogla da posvedoči da se taj dan baš tada i baš tako odigrao.

Pokušala je da je pronađe. Ali, nekoga sa tim imenom i prezimenom više nije bilo. Postojala je jedna koja joj je ličila kao kopija, i istog je dana bila rođena i u istom je gradu živela, i isto se zvala, ali prezime nije bilo ono koje je tražila. I poslednji neutralni svedok je nestao.

Kao da je svenčanjeve izbrisano velikom gumicom. Ili, bolje rečeno, kao da je ona bila izbrisana tom gumicom. Niko se za nju nije raspitivao, niko za zdravlje pitao, ili pozdrav poslao. Kao da su se svi sa one strane držali pravila – ono o čemu se ne priča kao da se nije ni desilo i onaj koji se ne spominje, nije ni postojao.

Vremenom je navikla na tišinu. Imala je svoj marinsko plavi kostim – kao neiskorišćenu kartu za medeni mesec i jedan album prepun dragih lica koji je otvarala retko, samo onda kada bi i sama, posle toliko tišine, posumnjala da se sve to baš tako i desilo.

fb-share-icon0

Comments (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.