Slatki moji, o ovome ni reči!

“Reč izašlu iz usta nije lako zaustaviti kao ni kamen pušten iz ruke.”

uz pričuNa ovu temu navele su me Danijela i Luna svojim komentarom u vezi sa prethodnim pisanijem o seksu. Naveo me je i jedan razgovor o tome kako započeti i pisati knjigu (taj razgovor tek treba jednog dana da dovršimo), i navele su me neke lične dileme. Nadam se da ću čitajući priče svojih blog prijatelja potvrditi ili razrešiti neke lične nedoumice.

O čemu ne pišem?

Nikad ne pišem o onom što mi je u poverenju rečeno. Svako od nas ima neke životne misije – a jedna od  mojih jeste da budem čuvar detalja iz nečijih života – od kojih bi svaki mogao da bude priča za pet, ali ne ide. Taj usud večitog slušaoca prati me od najranijih dana. I retko sam ga osećala kao teret, tek ponekad kad su priče bile toliko teške da bih najradije rupu u zemlji iskopala i vikala u nju, ali setim se one – zaklela se zemlja raju… Taj, nazovimo, trening slušanja, sada mi je dobrodošao u praktikovanju floriterapije gde svako dođe sa određenim problemom i željom da radi na njemu. I to zahteva potpuno otvaranje, i s druge strane potpuno zatvaranje – samo u okviru ličnih beležaka.

Isto tako nikad, bez dozvole onih sa kojima radim, ne pišem o nečijem isceljenju. Kad dobijem dozvolu, opet samo u fragmentu iznesem ono što je benefit određene esencije i ništa više.

Ispričaću, prvi put, javno moje suočavanje sa tim koliko je autocenzura prisutna u mom životu. Kad sam ušla u vezu sa Bandom, bila sam potpuno u šoku – oni otvoreno pričaju i o lepim i manje lepim detaljima svojih života. Otvoreno. Bez cenzure. Ja dolazim iz sasvim drugačije porodice u kojoj sve stvari ostaju iza zatvorenih vrata. Tako smo i sestra i ja vaspitane i jednostavno kod nas vlada pravilo –  šta se desilo u Vegasu neka ostane u Vegasu. Ne znam koji je princip bolji, ja sam sada u podvojenom – ono što je u Vegasu i dalje tamo ostaje, a ovo što čujem na drugoj strani, pokušavam da zaustavim u svom nekom privatnom delu Vegasa. Verovatno je razlog tome i što su Bande i rodbina toliko duboko povezani čitav život, dok smo mi, naš mali porodični ogranak  prilično zatvoreni i pomalo na svom ostrvu. E, sad da nisam tako odrastala, verovatno ne bih bila ni tako dobar rizničar tuđih priča, otkud znam.

Ovaj gornji pasus na neki način otvara još jednu temu o kojoj nikad ne pišem. I, upravo ovde je i ta čuvena kvaka 22, zašto još nisam napisala knjigu. Prvu. Posle sve ide mnogo lakše. Nikako da svoju ličnu istoriju izvrnem poput rukavice da se ne vide lica, ali da mi ostanu priče. U dobrom delu sam već uspela. Najveći deo mojih priča na blogu i jeste vrlo ličan ali ušuškan u ram neke druge slike. Kad završim čitavu sliku do granice neprepoznavanja i moj tekst za štampu će biti gotov.

Ne pišem o intimnim detaljima koji bi za trenutak nekog, možda fasnicirale, ali bi kasnije ostale samo loš trač isečen iz celine.

Ne pišem o stvarima u koje ne verujem duboko i iskreno.

Takve stvari ni ne čitam, niti delim sa drugima.

Ne pišem unižavajuće tekstove o svojoj profesiji. Čast i dostojanstvo profesije, kao i lično, treba zaslužiti. Ne mogu da poštujem one koji ne poštuju sebe i svoj poziv, porodicu, prijatelje. Čak i kada neke veze prestanu, pokidaju se, ne pišem o tome, jer svaki lepi trenutak je imao svoju svrhu i svako preplitanje je bilo potrebno.

Nikada ne pišem o politici. Ne zato što nemam svoje mišljenje, već što nisam timski igrač, pa time ni partijski, pa time ni moji stavovi nisu nešto što bi se uzimalo za ozbiljno. A vrlo su ozbiljni. :)

Nikad ne pišem direktno o svom prošlom životu. Ne zato što nešto krijem, već bi ono što bih napisala neke rastužilo, nekima se ne bi svidelo. Jednom sam negde  napisala davno… jedan tekst, o tome kad prestaješ da se zoveš udovicom. I saznala sam. I hvala Univerzumu na tom odgovoru.

Sad kad sam pročitala šta sam sve napisala, pomislim – pomisliće ljudi – a o čemu ti, onda draga Majska (malo egocentrizma nije na odmet) uopšte pišeš?

Pa pišem o svetu izmaštanom i zasađenom na realnom tlu. Pišem ličnu intimnu istoriju, neku vrstu intimnog imaginarijuma, a šta je u svemu tome realnost a šta fikcija, za čitaoce i nije važno. Važno je da li sam umela da ispripovedam. Pišem o svetu viđenom očima jedne plavuše – kako ona vidi svet i šta ona o svemu misli. Pišem o nekim knjigama, filmovima, nekim pesmama, ulicama, ljudima. Pišem jer reči su moja vunica i od njih pletem neke kape i rukavice i neke prsluke, da sačuvam glavu i ruke i bubrege. Da se ne prehlade. Da zauvek ostanu zapamćene. A neko će uvek naići da pročita. Kao vi sada, dok čitate. I možda poželite da vidite još neku prepletanku ovde, na ovoj izložbi imaginacije.

Negde duboko na dlanu je i moje srce, opisano u imaginaciji… Samo treba uhvatiti dobar ritam.

uz priču1

fb-share-icon0

Comments (14)

  1. Ne znam jesam li ovo već pročitala, ali je moguće da nisam jer uvek jednom pročitani tekst prepoznam makar na kraju, ako ne negde na sredini. Kažem ovo jer sam upravo htela da konstatujem da si sve bolja, što ti svakako i jesi, a onda shvatih da je stari tekst pa ne ide da to kažem.
    Kako god, jako me je ganuo. Onako, intiman a ipak to i nije. Iz duše, ali sa delom duše pokrivene ili šta već, sa tim rajsferšlusom…

    1. Star je, ali su stvari ostale iste… Jedino se razmišljam o malom kopanju po intimi, pa prepakovanje i predstavljanje. Hvala ti :) što misliš da sam i nekad bila dobra :*

  2. Ne pisemo o svemu, ali o svemu govorimo nasim pisanjem…i ono sto je nenapisano govori o nama, i izabrane i preskocene teme, zivot nas pise bez pitanja.Samo treba procitati…a nekad i ne treba, cak i kad osetimo da mozemo, nekad treba preskociti poglavlje…zagrliti…i pisati zajednickim perom.

    1. Upravo, blogovi su zaista dnevnici… i svako u njih unosi ono što jeste njegova suština. Mislim da autocenzura postoji kod svakog od nas, jer naše pisanje smo mi, a mi nismo sami… :)

    1. Naravno! Mi smo jedna porodica sa dobrim rajsferšlusovima na nekim mestima :) hahaha… nije lako sa tim odrastati, ali ako manu pretvoriš u šalu, dobiješ ovako nešto. Ja mnogo volim da čitam tvoje tople postove. Vidim vi ste jedna od onih otvorenih porodica u kojoj se uvek dobije veliki zagrljaj… Valjda je i zato meni lepo kod tebe :)

    1. Pišem o cveću, leptirima, suncu, nekim dragim ljudima, nekim čudesnim dešavanjima, nekim izmaštanim istorijama, kao da sam u nekom svom privatnom Makondu, a nikako da naiđe onaj što će me naučiti kako da stvorim zlato, skoro ni iz čega… :) Pišem o ljubavi, pticama, još nekim sitnicama. Pišem o svetu iz ugla jedne plavuše (mada Banda kaže da se ja samo pravim…) ali u mom imanigarijumu nema laži ni prevare, samo imaginacije i lake šmirancije… :)

      1. Вратио сам се да прочитам још једном. Свидело ми се. Сад си ме баш натерала да размишљам о томе о чему ја све не пишем.

        1. Pročitala sam tvoj tekst da nikad ne pišeš na zadatu temu. Ali, mislim da postoji još nekoliko stvari o kojima sigurno ne pišeš, ali to nisi napisao. :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.