Srpska Atina i grčki virus

Ovih dana mi rečenica: „Pomozite mu da se dostojanstveno sruši…“ odzvanja u svesti. Oni koji nisu imali tu nesreću da u mesec dana ostanu bez tri ili bez sva tri mosta, i koji nisu bili svedoci jednom istinskom potpomognutom rušenju mosta i ne osećaju svu gorčinu ove rečenice. Ali, Novosađani se sećaju dana kada je Žeželjev most najzad srušen uz domaću pomoć da se ni on ni stanovništvo oko njega više ne muče besomučnim pokušajima milosrdnika da ga sruše. Ali, o mostovima, onim pravim neki drugi put i na drugom mestu.

 

Žeželjev most pre rušenja
Žeželjev most pre rušenja

Ovaj put pričamo o knjižari „Most“ jednoj od urbanih kulturnih odrednica ovog grada. Jednom prilikom mi je gospodin Radmilo Mulić objašnjavao razliku između knjižara i knjižarnica. „Most“, knjižarnica gospodina Mulića i još možda dva ili tri slična mesta su jedinstveni po svom kulturološkom značaju za Novi Sad. Knjižarnice su prostori u kojima ne rade trgovci knjigama, već vam knjige prodaju ljudi koji su zbiljski zaljubljenici i poznavaoci istih. I, sad „Most“ moli da mu Novosađani pomognu da se dostojanstveno sruši. Pojela ga konkurencija. Veliki izdavači, veliki novac, trgovina knjigama. Ne, ne pišem ovo protiv tih velikih, jer i njih volim. Volim knjige. Ne pišem ovo ni protiv koga. Ili pišem protiv svih nas.

Knjižara "Most"
Knjižara „Most“

 

Kad je to Novi Sad oboleo od one retke bolesti kad grad počne da jede samog sebe iznutra, i to one najbolje i najčuvenije delove svoje? Najdragocenije. Ima li ovaj grad snage da spasavajući jednu knjižarnicu najzad počne da spasava sebe samog od nas samih?

Kao kroz maglu pokušavam da se setim samo nekih od mesta koje je pojeo mrak za mog života. Moj prvi privatni zubar beše tamo gde je sada Apolo centar. Jedna od prvih boljih prodavnica cipela takođe beše u tom malom pasažu. Klub Vojske. Bioskop. Gril. Sve jedno do drugog na tom trgu kod Miletića. On prst uperio negde neodređeno u visine. Valjda pokazuje put…  Neki dan, jedna baka priča u autobusu kako je radila u Etilenu na Trifkovićevom trgu. Ja se onda setih i onog drugog. Tu, opet, preko puta Srpskog narodnog pozorišta. Ne mogu tačno da se setim u kom lokalu beše… Ostao još City i ona državna knjižara.

Nestao Stoteks. Tu mi je majka radila dok me je čekala. Tu sam najbolje kasete u podrumu istog kupovala. Nema ga više. Sada su kulturni centar i Mango na tom potezu. Nema ni Narodnog bioskopa. Nema ni grila sa najboljim sendvičima. Postoji podzemni tržni centar. Andregraund šoping. Nema više ni starih zgrada po Njegoševoj.

 

Tanurdžićeva palata - nekadašnji Stoteks
Tanurdžićeva palata – nekadašnji Stoteks

Mogla bih ovako u nedogled. Ali ovaj put neću. Moje pitanje je bilo – možemo li sačuvati jednu knjižarnicu i na taj način krenuti u vraćanje duha Novog Sada? Možemo li jednom reći stoj ili je ovo samo kriza srednjih godina, trenutak kad Zvončica treba da shvati da ne postoji ni Petar Pan, ali ni da ona nema krila već treba da sedi i štrika u nekom ćošku u mekoj fotelji?

Imamo jedan i po bioskop. Imamo srećom još tri pozorišta, imamo još svega nekoliko knjižarnica, nekoliko malih radnji pozamanterije, dve-tri radnjice bele tehnike i to je kraj. Poješće nas hiper. HiperProdukcija, HiperMarketi, HiperKnjižare, HiperBioskopi, sve postaje hiper, samo smo mi sve više hipo u čitavoj toj priči.

Možda je ovo nova era Vodolije i možda vreme za novi HIPI pokret koji će nas izvući iz kandži HIPER i spasiti nam dušu od neminovnog HIPO… 

преузимање1

fb-share-icon0

Comments (14)

  1. Evo jedne stare Novosadjanke (usput: radila u Stoteksu – Finansije), koja vec duuuuugo zivi napolju…pa jos vise nostalgicna od Vas, TY kod – „kuce“, za starijim – domacinskijim gradom. Ali TO je bila neminovnost „progresa“….sto ne znaci da mali privatnici treba da budu uklonjeni. Mnogo zavisi i od njih samih. Mogla bi ta mala knjizarnica da uvede nesto sto velike nece ni moci ni hteti: male udobne fotelje da se malo sedne i pregleda knjiga, mozda i mogucnost popiti caj ili kafu…nesto posebno…da se kupac prijatno iznenadi i oseca …i to onda ide „od usta do usta“. No, mora se priznati da OBAJ Internet ima neobicnu moc….sve je vise ljudi koji uopste ne citaju stampane knjige, ako uopste citaju. Bojim se da ce doci vreme kada ce oni stari, prijatni razgovori postati cisto „textiranje“. Mogu reci da mi je milo sto sam zivela i zivim u OBA sveta.
    Pohvale za ovaj „kutak“.

    1. Marija, kao klinka, sanjala sam o takvoj knjižari. I usput jednom džez ćošku, da ugođaj bude potpun. No, ovde je to pomalo teško – onaj ko je imao novaca da to otvori na takav način – otvorio je više kafanu s knjigama, nego knjižaru uz kaficu… a oni koji imaju dušu knjižara, nemaju para za dozvole… No, ovo drugo ste u pravu. Poražavajuća je činjenica da ljudi sve manje ili uopšte ne čitaju, jer im net pravi privid da sve znaju, pa ne moraju još dodatno da čitaju… Ali, barem meni, ništa ne može da zameni šuštanje hartije i onaj divni osećaj kad se zavučem da čitam…
      Hvala vama što ste došli u moj kutak. Rado bih vam ponudila i kaficu… :) uživajte.

  2. Najzalosnija je cinjenica da takvi kao Vi i ja izumiru u ovom vremenu politike i opste jurnjave ze materijalnim. Kultura, tradicija, kontinuitet vrednosti, sport(kao vid ocuvanja zdravlja stanovnistva) vise ne postoje.Postoji samo EURO. Eto i ja sam pokusao da se pridruzim vasem pokusaju da se nesto kaze na temu izumiranja Novog Sada onako lepog i umivenog kakav je bio kad sam ja bio mlad.

  3. Naiskrenije, mislim da nemamo. Ne zato što je zaista nemamo, već po onom, šut sa rogatim.. Mladi, koji bi ipak na neki način trebalo da prepoznaju značaj duha i starog vremena, kao i vrednost posedovanja i starih zanata npr. o tome ni ne razmišljaju. Oni, koji su trebali da im te vrednosti i predaju, nauče ih, već dugi niz godina žive u rezignaciji i u društvu koje planski od naroda pravi nerazmišljajuće ljude, neobrazovane ljude, novo roblje, koje se bori uglavnom, za neku jedva pristojnu egzistenciju. Vrednosti su se poremetile, tako da i kada bismo mi, stariji, nešto i započeli, mislim da bi nas dočekali na nož, na žalost, jer ne razumeju, a dok budu shvatili, svega tog više neće biti. Ja sam po prirodi optimista, ali ovde, realno, čak ni moja želja da to i ostanem, ne vredi:(

    1. Ja sam rodjen u Novom Sadu (1963.) i pamtim izgradnju Bazara, Spensa, Snpozorista itd. To su u to vreme bile drasticne promene pa sta. Nista ne moze trajati vecno jer svako vreme nosi svoje lose i dobre strane. To sto se danas uglavnom misli novcanikom, a ne mozgom za nekoga je dobro, za nekoga lose. Tako je uvek bilo i bice. Tocak vremena ne ide u nazad. Prisetite se samo vasih roditelja,sto je vama bilo napredno njima je bilo bez veze. Zudili su za nekim starim vremenima (kao i vi sada) jer su bili sigurniji, mladji i blesaviji. Zar se to ne dogadja i vama.

      1. I ja sam koju godinu kasnije rođena u gradu. Pamtim i rušenja i građenja. Gradnja i novo jeste znak razvoja, ali rušenje starog jezgra i na njihovo mesto kalemljenje nečeg nakaradnog nije baš napredni znak. Ali, ja sam samo htela da sačuvamo jednu knjižarnicu, da sačuvamo stožere urbanog i kulturnog u ovom gradu. Jedne od mnogih, ili sad već malobrojnih? U pravu ste, uplašena sam da će nestati mesta koja daju duh gradu, koja neguju kulturu, koja nisu profitabilna ali su bitna, ako hoćemo da sačuvamo identitet. Sad, porediti ovo danas sa vremenom naših roditelja, iskreno ne mogu…

    2. Da, možda ne bi bilo dočekano na nož, ali da bi bili većinom pasivni, to moram da priznam. Nekako ovo ispadne kao borba sa vetrenjačama, a opet ponekad mislim da ne možemo uvek ni čekati da neko drugi reaguje, ili iz prikrajka gunđati. Ovde mislim na sebe. Jednostavno sam želela da izrazim svoje, da ne bih jednog dana rekla… što barem nisi pokušala. Moja reč je slaba, ali barem znam da sam rekla. A vreme će već pokazati svoje. Hvala vam, što pratite :)

  4. Ovo bi moglo da se podvede pod „danak civilizaciji“, mada ja u tome ničeg civilizacijskog ne vidim, a poprima epidemijske razmere, po svemu sudeći, jer o istoj temi mogli bi da pričaju i stanovnici glavnog grada, pisala je jedna blogerka o identičnim dešavanjima u Kragujevcu, jedan Miloš o svemu istom, ali u Prokuplju..Umiru kulturološki vredne radnje, zgrade, muzeji, a niču staklenici prepuni šarenih mami para predmeta i baš kako ste i sami rekli okruženjem idemo u neko hiper doba nekulture, a formom u neko novo doba hipo nemaštine, hipo duhovnih vrednosti, hipo pravih vrednosti u celini. Tužno:(

    1. Olivera, drago mi je što ste pročitali ovaj tekst jer valjda je lakše kad znam da postoje ljudi koji osećaju i misle isto. Ne znam šta bismo mogli da uradimo, ne znam imamo li tu snagu da dignemo glas i da tražimo da se kao svi evropski gradovi sačuvamo od ovakvih stvari. Znam da su hipermarketi potrebni ali mogu da idu van centra. Znam da je potrebno dozvoliti recimo, konkretno, velikim izdavačima da otvaraju knjižare jer oni jedini mogu da nam dobliže neke naslove, ali bi gradovi trebalo da reaguju pa da daju prostore u zakup po povoljnijoj ceni, da stimulišu opstanak obućara, staklara, tašnara… da ih ne znam oslobode nekih nameta… Recimo, mi smo letos obišli ceo grad tražeći one krpene muške maramice, a da nisu svilene svadbarske. Svi su nas gledali kao da smo pali s Marsa… Na kraju sam našla ruske na pijaci, i posle u jednoj starinskoj radnji odeće za starije žene… Tužno, ali imamo li snage da menjamo?

    1. Hvala na podsećanju. To klizi vreme i pomešaše mi se i Ugled, i Nork i Progres i Bazar. Mama je radila da kao učenica posle trgovačke u Progresu, a onda je Progres dao deo radnika i oni su nekako i stvarali Stoteks… hvala Siki… :) I hvala što si pročitao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.