Zašto ne pišem…

Ne pišem čestitke za praznike.

Ne šaljem više ni šarene razglednice s putovanja.

Ne čestitam rođendane papirnatim putem.

Evo zašto:

Tata i ja smo malo toga radili zajedno kad sam bila mala. On je mnogo radio i putovao, često bio danima odsutan, a često sam i ja bila odstutna boraveći veći deo svog ranog detinjstva kod bake i dede.

Ali, kad pomislim na razglednice ja pomislim na tatu. Negde polovinom decembra počinjala je priprema za – izbor, kupovinu, sastavljanje teksta, pisanje – pregledanje i slanje. Svaka porodica zaista jeste priča za sebe – pa ni mi nismo izuzetak. Zaboravih i to da se prvo moralo znati kome šaljemo – da bi se dobar izbor mogao napraviti. 

Jer – baki i dedi s mamine strane smo za novu godinu uvek slali one slatke čestitke s potkovicama, prasićima, dimnjačarima, jelkicama, anđelčićima, što šarenije to lepše. Opet, ovima s tatine strane ništa od toga nije smelo da ode. Samo slika jelke s kuglama. Bez natpisa. Nikad nisam skontala šta bi se to tako strašno desilo kada bih pomešala, ali nisam dovodila u pitanje strogo uspostavljena pravila. Po sličnom principu su se birale i čestitke za rodbinu s mamine i onu s tatine strane. Pa razglednice za komšije, kumove, drugare… Znam da smo kupovali oko 40 razglednica. I uvek koju viška, ako smo nekog zaboravili.

Porodica S.

Tekst smo svake godine iznova sastavljali – mada je on svake godine bio identičan – Srećnu Novu godinu (bez božićnih praznika – da ne omašimo kad je čiji, ko slavi, a ko ne slavi, ko će razumeti, a ko se naljutiti) svima želela je porodica Simovljević iz Petrovaradina. Kako je to meni tada moćno zvučalo (a i sada… da se ne lažemo). Kao filijala velike porodice S. (mada, nas stvarno na ovom svetu nema mnogo, tj. retke smo zverke :) 

Prvo ih je tata pisao, a ja dodavala… Onda kad je jedne godine shvatio da umem dovoljno lepo da pišem, prepustio je tu čast meni. Ja adresiram, ispišem a onda on svaku pregleda – poredi sliku i kome je upućeno. A ja ponosno stojim jer znam da sam dobro pazila da ne omašim… 

Pisala sam i sa ekskurzija, sa mora, iz banja… Pisala i slala. Pamtila adrese svih rođaka, prijatelja. Pamtila sve telefonske brojeve. 

Sentimentalne slike

Kako sam volela onaj trenutak kad utrčim kod bake i dede i kad u staklu kredenca vidim svoju razglednicu. Kad vidim fotografije svih nas dragih isto tako u onaj deo gde je staklo poslagane. Kad vidim kako im se oči smeju dok gledaju taj magični kolaž uz koji smo uvek bili uz njih. Nekako mogu da zamislim kako u to novogodišnje veče gledaju u čestitke, u fotografije svojih:  dece i unuka – kako okreću i čitaju tekst, kako nas u mislima ljube i zamišljaju da smo zajedno. Barem na slici…

Onda su došle devedesete

Odoše obojica deda i jedna baka. 

Ja sam nastavila da pišem još samo nađmami. 

Onda je pre pre više od decenije i ona otišla na klupu pod dud. 

I ja od onda ne pišem papirne čestitke. Niti razglednice s putovanja. 

Pisanje novogodišnjih čestitki bio je tatin i moj mali ritual. 

Pisanje novogodišnjih čestitki bio je poseban i zbog pripadnosti – da smo to baš mi Simovljevići i to ne bilo koji već oni iz Petrovaradina.

Tog rituala više nema.

Porodica S. iz P. su sada samo mama i tata.

Nisam ni porodica A.

Zato vas molim za razumevanje

Dragi drugari, ne ljutite se ako ovih dana od mene ne stignu čestitke na vaše adrese.

To ne znači da vas ne volim i da ne mislim na vas i da vam ne želim sve najbolje.

Čestitaću vam na drugi način i biću s vama u mislima u ponoć i sve vaše divne čestitke su tu, pod našom jelkom.

Kao poseban dar. 

Sve vaše fotografije su kao onaj kolaž na kredencu moje bake. 

I sve vas volim – i sve vas čuvam na mestu koje zovem svojim – a to je naš mali mikrokosmos…