UMESTO ČESTITKE U SANDUČETU – SREĆNA VAM GODINA NOVA

Zašto ne pišem…

Ne pišem čestitke za praznike.

Ne šaljem više ni šarene razglednice s putovanja.

Ne čestitam rođendane papirnatim putem.

Evo zašto:

Tata i ja smo malo toga radili zajedno kad sam bila mala. On je mnogo radio i putovao, često bio danima odsutan, a često sam i ja bila odstutna boraveći veći deo svog ranog detinjstva kod bake i dede.

Ali, kad pomislim na razglednice ja pomislim na tatu. Negde polovinom decembra počinjala je priprema za – izbor, kupovinu, sastavljanje teksta, pisanje – pregledanje i slanje. Svaka porodica zaista jeste priča za sebe – pa ni mi nismo izuzetak. Zaboravih i to da se prvo moralo znati kome šaljemo – da bi se dobar izbor mogao napraviti. 

Jer – baki i dedi s mamine strane smo za novu godinu uvek slali one slatke čestitke s potkovicama, prasićima, dimnjačarima, jelkicama, anđelčićima, što šarenije to lepše. Opet, ovima s tatine strane ništa od toga nije smelo da ode. Samo slika jelke s kuglama. Bez natpisa. Nikad nisam skontala šta bi se to tako strašno desilo kada bih pomešala, ali nisam dovodila u pitanje strogo uspostavljena pravila. Po sličnom principu su se birale i čestitke za rodbinu s mamine i onu s tatine strane. Pa razglednice za komšije, kumove, drugare… Znam da smo kupovali oko 40 razglednica. I uvek koju viška, ako smo nekog zaboravili.

Porodica S.

Tekst smo svake godine iznova sastavljali – mada je on svake godine bio identičan – Srećnu Novu godinu (bez božićnih praznika – da ne omašimo kad je čiji, ko slavi, a ko ne slavi, ko će razumeti, a ko se naljutiti) svima želela je porodica Simovljević iz Petrovaradina. Kako je to meni tada moćno zvučalo (a i sada… da se ne lažemo). Kao filijala velike porodice S. (mada, nas stvarno na ovom svetu nema mnogo, tj. retke smo zverke :) 

Prvo ih je tata pisao, a ja dodavala… Onda kad je jedne godine shvatio da umem dovoljno lepo da pišem, prepustio je tu čast meni. Ja adresiram, ispišem a onda on svaku pregleda – poredi sliku i kome je upućeno. A ja ponosno stojim jer znam da sam dobro pazila da ne omašim… 

Pisala sam i sa ekskurzija, sa mora, iz banja… Pisala i slala. Pamtila adrese svih rođaka, prijatelja. Pamtila sve telefonske brojeve. 

Sentimentalne slike

Kako sam volela onaj trenutak kad utrčim kod bake i dede i kad u staklu kredenca vidim svoju razglednicu. Kad vidim fotografije svih nas dragih isto tako u onaj deo gde je staklo poslagane. Kad vidim kako im se oči smeju dok gledaju taj magični kolaž uz koji smo uvek bili uz njih. Nekako mogu da zamislim kako u to novogodišnje veče gledaju u čestitke, u fotografije svojih:  dece i unuka – kako okreću i čitaju tekst, kako nas u mislima ljube i zamišljaju da smo zajedno. Barem na slici…

Onda su došle devedesete

Odoše obojica deda i jedna baka. 

Ja sam nastavila da pišem još samo nađmami. 

Onda je pre pre više od decenije i ona otišla na klupu pod dud. 

I ja od onda ne pišem papirne čestitke. Niti razglednice s putovanja. 

Pisanje novogodišnjih čestitki bio je tatin i moj mali ritual. 

Pisanje novogodišnjih čestitki bio je poseban i zbog pripadnosti – da smo to baš mi Simovljevići i to ne bilo koji već oni iz Petrovaradina.

Tog rituala više nema.

Porodica S. iz P. su sada samo mama i tata.

Nisam ni porodica A.

Zato vas molim za razumevanje

Dragi drugari, ne ljutite se ako ovih dana od mene ne stignu čestitke na vaše adrese.

To ne znači da vas ne volim i da ne mislim na vas i da vam ne želim sve najbolje.

Čestitaću vam na drugi način i biću s vama u mislima u ponoć i sve vaše divne čestitke su tu, pod našom jelkom.

Kao poseban dar. 

Sve vaše fotografije su kao onaj kolaž na kredencu moje bake. 

I sve vas volim – i sve vas čuvam na mestu koje zovem svojim – a to je naš mali mikrokosmos… 

warm-hugs

 

 

 

 

 

fb-share-icon0

Comments (5)

  1. Secam se da sam pocela da ih pisem u srednjoj skoli… Slale smo mi drugarice jedna drugoj, to se nastavilo i par godina posle srednje. I jedne godine kad sam ja slala 10-tak a dobila samo jednu, tu je sve prestalo. Medjutim, stvorila sam sebi novu, mozda malo cudnu naviku. Pisem pisma, prava papirnata pisma koja saljem postom svima koji nesto naruce od mene, ja stavim i pismo u paketic koji sam specijalno za njih napisala, nemate pojma koliko se radujem kad mi stigne poruka da sam nekome na taj nacin stavila osmeh na lice i da se neko smejao dok je citao moje pismo. :) Hvala Vam puno na divnom tekstu koji me podsetio koliko je divno pisati cestitke, ja ih sada pravim, pa mogu malo da nadomestim sto ih vise ne pisem, a tu su i pisma koja pisem bar jednom mesečno kad neko nesto naruci od mene. :)

  2. I ja sam imala taj „prekid filma“, ali onda su došla deca. I promenila sve.
    Probudila tu radost pisanja čestitki koje zajedno pravimo našim rukama.
    Pravimo, pišemo i šaljemo, u stvari, gradimo uspomene koje i ti imaš i čuvaš.
    One koje greju srce.
    Srećna ti Nova!
    Sve najbolje tebi i tvom dragom!

    1. Da. Mislim da moj otac dok nije dobio nas nije nikom ni telegram poslao. Ali stvarati naviku kod dece… i kreativno provedeno vreme – dolaze s decom :)

  3. Mislim da ima sigurno dve decenije kako ne šaljem čestitke, ni razglednice :( Uvek sam ih ja pisala u ime naše porodice. I kad smo jednom dobili samo jednu čestitku, sve je stalo.Stigli su mobilni telefoni :(
    Hvala na lepoj čestitci i lepim željama! Uzvraćam na isti način od srca :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.