Coolumna kod Majske

Sećate li se o bake iz izloga Poreske uprave

Pre neki dan vraćam se s posla. Prolazim pored apoteke na uglu Ignjata Pavlasa i iz daljine na klupi vidim leži starija žena. Na tren mi kroz glavu prođe – vidi gospođu kako se odmara u centru. Leži kao u svojoj dnevnoj sobi, podbočila se, u drugoj ruci drži cigaretu, izula cipele, vidim, kako se približavam klupi. Skinula i kaput, prebacila preko klupe, tašna tu uz nju. Seda kosa skupljena u punđu. Stopala bosa, uvijena u malo nečeg što liči na zavoj.

Dan je bio lep. Topao, ma koliko to paradoksalno zvučalo za februar. Čudno je i to da me je nešto neodoljivo vuklo da gledam u nju. Bila mi je jako poznata. I kad mi je uhvatila pogled ja sam i dalje gledala u njenom pravcu. Oči su joj se smejale i nekako je teatralno pušila. Kao da nije neko kome je ulica večito bila kuća. 

„Daj mi nešto novaca“, reče ona ne proseći već jednostavno tražeći.

Izvadih jednu svotu iz novčanika i dadoh joj. Ona to uze sa takvom lakoćom kao da mi je upravo prodala svoj najšarmantiji osmeh. 

„Kad biste prestali da pušite…“, htedoh joj dati jedan pametan savet, ali me ona prekinu jednim odmahivajem ruke i smehom… „Ma…“

Ma… pomislih i ja i kao da me je nešto anđeosko dotaklo… odoh dalje. Sa ubeđenjem da ženu od nekud znam.

Nekoliko dana kasnije, u petak… morala sam do banke. I dok sam stajala za pultom – čekajući da bankarka završi neku papirologiju, gledala sam kroz staklo. Kroz veliki izlog vidi se ulica. I, vidim gospođu sa klupe. Ovaj put obučena, kaput na njoj, kao i čizmice. Tašna na ramenu. Punđa na svom mestu. Hodala je teško, i ja shvatih da su joj verovatno čizmice male, bez postave i da su zavoji na nogama verovatno zbog žuljeva bili. Gledam i sve hoću da kažem ljudima – jeste je videli… Pitam posle Sinišu – jesi video gospođu sa punđom… Kaže jeste… a meni i dalje osećaj da je znam… 

I, danas mi Aleksandar Sedlan Kale kaže da uđem u grupu „Udruženje građana Petrovaradin“ da vidim nešto. I uđem večeras, spuštam se polako po objavama i u grupi vidim ženu sa punđom. Sećate li se vesti koja je podigla Novosađane na noge početkom godine? O baki koja sedi u centru umotana u staru ćebad. 

Gospođa sa šarmantim osmehom bila je ona… I ja sam zimus podelila tu fotografiju i tekst na svom profilu. Neko je rekao da je smeštena u Centar za socijalni rad, neko je napisao da je odbila da je pomere odatle. Nekako mi se čini da je ova druga informacija tačnija. Neko je kod mene na zidu napisao i komentar u vezi sa tim da su nekad neki događaji prilično neobjašnjivi, kao njeno odbijanje da ode odatle – sedela je u izlogu Poreske uprave. 

Osećam da nam ona nešto poručuje. Šta, ne znam. Ja znam da to što sam je tri puta u manje od sedam dana u različitim kontekstima videla videla nije ni malo slučajno. Moj doživljaj nije ni neprijatan, niti sam i jednog trenutka osetila sažaljenje već beskrajnu toplinu. Žena koja je po cičoj zimi odbila da se skloni sa hladnog betona, koja u toplo februarsko veče leži na novosadskoj klupi, potez od apoteke do podzemnog prolaza smatra svojom kućom. U jednom delu prilegne, u drugom prodaje cveće, kako je pisalo u tekstu… u trećem šarmira ljude pozitivnom energijom… 

I, nešto nam svima poručuje. Na nama je da otkrijemo koja je njena anđeoska uloga. 

 

baka u centru

Foto: Nenad Mihajlović

Foto: Nenad Mihajlović

 

 

https://novisad.com/vesti/baka-se-smrzava-u-centru-novog-sada-1324?utm_content=buffer98921&utm_medium=social&utm_source=facebook.com&utm_campaign=buffer

Tags: , , , , ,

4 Comments

  1. Šta god da je poruka, divno si nam ovo ispričala. Prelepo…

  2. Da, uvek je prisutno pitanje: šta nam poručuju ti ljudi?
    Možda da se svakome to može desiti?
    Da smo postali bezosećajni i imuni na tuđu nesreću?
    Da treba ceniti život i ono što imamo?
    Možda nas opominju?
    Meri, sjajan tekst kao i uvek :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: