15. i 16. dan – ja neću imati sa kim ostariti ako svi odete…

15. i 16. dan

Moglo bi se reći da je ovo dvobroj. Jučerašnji dan sam čitav provela spavajući. Nimulid čini čuda, barem u mom slučaju. Pa se spavanje pomalo nastavilo i danas, ali, uđosmo juče u doba bika, i eto energije (barem nama u tom znaku rođenim).

Hajde ovako na početku – raduje me saradnja sa ForensicSoul. Lepo je kad uspeš da se uklopiš u nečiji koncept, što je dobar nastavak teksta dana 14. Oni koji nisu stigli do blogova, moći će tamo da pročitaju neke tekstove po izboru autora sajta. Radujem se, kao što se radujem svakom početku, svemu što je pozitivno, lepo.

Juče sam šerovala sjajan tekst sa bloga Skitarnik o zapošljavanju u Srbiji. I, jedan od komentara ispod teksta beše da se treba spakovati i otići iz Srbije, dok je moj dragi prijatelj Željko na to rekao: … e, neću da idem u inat … što ih više beži za mene više posla na kraju ću postati Kalif -aga… 

Prvo sam se onako sama za sebe nasmejala čitajući ovaj komentar jer me je podsetio na jedan strip i jednu repliku:

A potom me, vrati u neke tinejdžerske dane. Moja mama, ko prati, zna, jedno vreme je radila u Bazaru na pločama (gramofonskim, da ne bude zabune). Inače dobrim delom ona je uticala na neke moja muzička opredeljenja. Mama je mnogo volela Radeta Šerbedžiju, a posebno je bila naklonjena njegovom izvođenju Ne daj se, Ines… I negde pred kraj, kaže…

…ja neću imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta će mi mladost
teško pasti…

Ja neću imati sa kim ostariti ako svi spakujete kofere i odete odavde i taj će mi ostanak teško pasti. Dalje, on kaže…

a bit će ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo počinje kiša,
kao što već kiši
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se miješaju
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
jos malo šetnje uz more
i gotovo

Ne daj se Ines

Sve češće slušam o odlascima i ne mogu nikoga da krivim. Nisam otišla kad se išlo, nisam ostala tamo negde kada sam realno mogla, sada sam ovde i samo mogu da razmišljam da neću imati sa kim da ostarim. No, sve mi se više čini da ću jedino to i imati, jer postaćemo zemlja staraca i možda jednog dana upravo ovde snime demanti filma:

Sećate li se onog divnog grafita od pre nekih 20 godina? Nisam znala da postoji i pesma na tu temu – otkrih je večeras tražeći ilustraciju za grafit:

Neke usputne reči ušetaju u pesmu i zauvek ostanu tu, kao i taj grafit. Proleće je. Nije vreme vodolije, ovo je mesec nas bikova – stiže i mesec maj i neke treće teme.

I, setih se, Šantićevih stihova:

Ostajte ovdje!…

Sunce tuđeg neba,

Neće vas grijat kô što ovo grije;

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije…

Ima i u tome istine – ili se time tešimo samo mi koji smo rešili da ostanemo tu. No, meni je ovo sunce lepo i toplo, kad sednem u neku lepu baštu ili na našu terasu i pijuckam piće, mogu na trenutak da zamislim da sam u onom inostranstvu u kom bih, recimo zbilja i bila. Sunce ima čudesnu moć. Ne da da ga gledate otvorenih očiju – a čim zažmurite vi ste u svom svetu.

A kad zatvorim oči, to piće mogu i da popijem i sa jednim od ljudi u belom odelu (ovo će razumeti samo moja sestra, ali dovoljno je…) Rundek, piće, Kostarika…