14. dan
Ovaj je tekst s povodom nastao. Ovo je tekst za sve one koji nisu sigurni u to što pišu, treba li, treba li menjati sebe ili ostati dosledan sebi, naravno. Priča koju ću vam ispričati je istinita, sajt o kom pričam je vrlo čitan, ja sam u početku bila mnogo srećna da bih do kraja dosadila i Bogu i ljudima jer… ma videćete i sami, tj. pročitaćete ako ostanete do kraja…
Dobila sam ponudu da pišem kolumnu za jedan vrlo dobar sajt. U prvom mah bejah vrlo srećna, ali sreća beše kratkog daha, kada shvatih šta se od mene očekuje. Sasvim obični zahtevi – kuća, dom, problemi, porodica, iz vizure prosečne žene. Probala, probala, pisala, pisala i ne ide. Ne umem o tome. Pokušala sam da se ubacim u taj film, i jedino što se desilo bilo je lagano klackanje na ivici „depresije“.
U čemu je problem, kopkalo me. U meni? Jesam li ja izrod ženskog roda? Jesam li promašeni slučaj u toj priči odraslih i životno-okolišno svesnih? Ja neću nikad pisati za praktične žene, burde, bazare, vrištalo je sve u meni! I, tu puče film, i meni, ali i nekim dragima oko mene.
Ehej, to nije tvoja publika čitalačka. Danima tražim „nišu“ za svoju priču, danima profilišem ono u šta se ja razumem i šta bih mogla da ponudim kao svoj lični pečat pored ličnih priča, čeprkam po sebi svoj novi blog sa užom tematikom, i baš u tom trenu mi stigne gorepomenuta ponuda. Znak na putu. Nešto što je trebalo da me čitavu protrese ne bih li do kraja postala svesna da moja fokus nije na špajzu (osim kad krenem da spremim klopu), deci (osim tuđe koja su mi profesija), cenama (osim pogled u svoj e-banking s ciljem da vidim imam li ili nemam trenutno para za nešto), problemi tipa vara me-ne vara čak ni sa zagradom… ne zato što sam toliko sigurna u sebe, već što sam sigurna u svoju vezu i u to da bismo svaku takvu stvar rešili u međusobnom razgovoru a ne dugotrajnom srceparajućom tiradom po mrežama, zabavljajući one koji nas kao znaju.
Moja „niša“ je nešto drugo. Moj pogled na svet je vrlo ličan, i nekim čudom, ima i onih koji mogu da ga sagledaju moj način, ili da nađu utehu, radost, saosećanje, šta sve još u onome što pišem.
Znači, nisam ni ja baš tako loša, nije svet opšte mesto i ne mora sve da bude globalno – postoji sasvim dovoljno onih koji vole moj imaginarijum… Tako da, hvala gospođi koja je želela nešto od mene, hvala i proviđenju koje mi je dozvolilo da se koprcam u „tuđim“ cipelama, da bih shvatila da su moje šlapice predivne i meni jedino udobne. I da ima još nekoliko ljudi na ovom svetu koji prepoznaju moj trag baš po tim nezgrapnim tragovima u snegu.
Jer ne pada sneg da pokrije breg…
A film – ako do sada niste pogledali Billy Elliott, onda vam je to moja topla preporuka. Za one koji nisu gledali – još jedan film o tome kako se izboriti za svoje snove. Glavni junak Bil, dečak koji živi sa bakom, ocem i bratom. Rudarski gradić, Irska, brat i tata rudari – a Bili ima samo jednu ljubav – balet. Možete li da zamislite kakva je bila njegova borba, premišljanja, sabiranja i oduzimanja. Sjajan film, divan irski humor, dobar odabir glumaca. Može i koja suza da padne, može i neki tata nešto da nauči :) U svakom slučaju – uživajte!
0
Leave a Reply