Dan dvadeset prvi – ili nisam psiholog ali mogu da saslušam

21. dan

Znate li onaj natpis na majicama – nisam ginekolog, ali mogu da pogledam! Možda bih ja mogla da otvorim rubriku – nisam psiholog, ali mogu da saslušam. Šalim se, naravno. Nije šala da nisam psiholog, nisam. Nije šala ni to da hoću da saslušam, hoću. Gledam seriju „Ulica lipa“ i lik koji glumi Svetlana Bojković objašnjava svojoj kćerki (Nataši Ninković, koja je u seriji psiholog) kako da reši neki slučaj, tj. kako da pomognu komšinici da se trgne i prevaziđe tugu. U jednom trenutku kćerka joj kaže kako je dobro sagledala čitav slučaj, a majka odgovara – pa ja sam ti, onako, narodni psiholog. Nisam ni to, ali mislim da umem da saslušam. Umem da čujem i priču iza priče, umem da kažem neko svoje mišljenje, umem jer mislim da je, kao što neko sjajno slika a ni dana akademije nema, ili šije bez greške, a nije završio čak ni kurs za šivenje, nekom tako dato da  ume da čuje i rečima pomogne. Ili, barem da se potrudi da ne odmogne. To nam je, valjda, po ženskoj liniji – moja baka je umela da čuje i tako, da pametni savet, iskritikuje, podstakne, ili barem da natera čoveka da se smeje i da na trenutak zaboravi muku. Moja mama je, takođe neko ko to ume. Setra takođe. Moguće je da se to s kolena na koleno prenosi. Želja da bude toplo oko srca, da bude dobro, da bude osmeha, da se razumemo i da delujemo rečima.

I pozivi su nam vezani za ljude. Mama je radila s ljudima, sestra isto. Ja takođe. Kad iz godine u godinu iz generacije u generaciju pratite mlade ljude, rešavate njihove probleme, ili ih barem saslušate, posavetujete, budete tu kao ispovedaonica, kada sa toliko roditelja razgovarate, čujete mnoge porodične probleme, proživite ih sa njima, aktivno radeći jer kao pedagog vi na neki način pored obrazovne imate i vaspitnu, ali i ulogu psihologa, pogotovo u školi koja po našem zakonu nema pravo na to da ima psihologa. To se određuje prema broju učenika. Tako je svako od mojih kolega pored predavača i vaspitač i psiholog.

Dugačak uvod? Možda. No, pišući ovaj svoj projekat od 183 dana i čitajući komentare, shvatim da to ljudi prate. I hvala svima. I shvatim da ima neka fina linija po kojoj se nametnu teme baš u vreme kad je to potrebno. A svaka tema krene prvenstveno od mene same, jer moje lično mišljenje je da tekst može biti dobar samo ako je odgovorio na moju potrebu da nešto kažem i da sebi neke stvari razjasnim. Ako nije tako, onda je to promašaj. Barem u mom slučaju.

Kaže malopre Luna da sam tiha voda koja breg roni. Nikada se nas dve nismo videle (nadam se da hoćemo), ali je oslušnula suštinu. Jesam. Moja filosofija malih koraka, bockanja, podsećanja, zvocanja jesu u neku ruku moj način da  pomognem nekom.

E, sad šta se kod mene brzo desi? Brzo dobijem ideju, inspiraciju, motivaciju. To je ono što je je nezadrživo i ta energija ruši. Kad nešto smislim onda sam spremna da u tom trenutku, odmah i sad to i realizujem. Sad. No, srećna okolnost je što se to obično ne desi tako, odjednom, pa ja prespavam i ako me i sutradan ista želja vuče, onda širim krila i krećem u akciju. Krećem na put. I jako, jako retko odustajem. Uporna sam i spremna da se za neku stvar „borim“, da guram da podržavam, da dam 110 posto sebe.

No, tu nastaju i moja najveća razočaranja. Jako me rastuži kad neko odustane, kad neko zdrav i prav kuka kako ipak to nešto nije za njega, kad neko digne ruke i pre nego što je u izazov i ušao, kad je neko spreman da odživotari jer mu se ta linija manjeg otpora čini lakšom opcijom. Tada se povlačim. Tada sam spremna da dignem ruke jer u takvoj konstalaciji nemam šta da tražim. Tada je moj jedini osećaj da to nečije samosažaljenje guta moju energiju, sreću, moj svet i bežim. Ne osvrćem se. Otugujem, otplačem, ali odlazim. Da ne shvatite pogrešno – ne smatram da čovek nema i uspone i padove. Ne smatram da se neke bitke ne mogu izgubiti. Ne mislim da čovek nema pravo na parče predaha (da bude tužan, ljut, da ga sve pritisne), ali sve su to samo faze i kamenčići na onom putu, ali putovanje treba da se nastavi. Ko se parkira iza svog kamenčića i počne prašinom da ga zasipa i po kojom suzom sažaljivicom da sve to lepi dok ne dobije stenu pred sobom, pa se onda tu smesti i kaže – vidiš, ovo je oooooooogromna prepreka i ja ne mogu dalje, taj nije iz mog karavana. Isto tako sam i ja iz nečijih karavana ispadala, a u nekima opet svojom upornošću ostajala.

No, danas neću dalje. Ako nastavim, tekst će biti predugačak i izgubiće se nit. Ovako, sutra nastavljam sa svojom nekom pričom kako biti heroj… a dotle, oh najzad mi se uklopi film- Sedam psihopata. Moram samo ukratko da vam ispričam jednu priču u vezi sa ovim filmom koji vam toplo preporučujem, ako volite malo pomerena ostvarenja..

Jedno veče dođemo kući i ja kažem kako bih volela da gledam neki mnogo lep film – ali da nema ovog, da nema onog, da bude nežan i da nema ubistava. I sad čita Siniša spisak filmova koje imamo i pročita i ovaj za koji se ja iz prve zakačim. U filmu nema ničeg od onog što sam ja poželela – ima svega što nisam želela, ali je osnovna priča i razlog zašto se sve blesave stvari dešavaju upravo prijateljstvo i pomoć – pa sad vidite kako sve ljudi mogu od koristi da vam budu. :) Ako ne volite bizarne i pomalo pomerene filmove, odustanite pre početka, a, ako se ipak uputite na ovo putovanje, nemojte reći da vas nisam upozorila. Svakako uživajte. Do sutra :)