Dan dvadeseti – vrisnuo bih draga, kriknuo bih tada…

20. dan

strastSvi smo mi od nečeg stvoreni, a kako reče Marina Levicka u naslovu jedne svoje knjige  „Svi smo mi od ispod lepka“. Tačno. Sad, pitanje je, hoćemo li dopustiti da nam se strasti izvitopere, da se odmetnu, da počnu da rade protiv nas, da nas u autodestrukciju odvedu, da nas pregaze vreme, želje, sumnje, da se opravdavamo bezvezarijama i tričarijama za to što besmisleno provodimo dane date nam na ovoj zemlji. Svi smo mi ovde sa nekom svrhom. Ako te svrhe nema onda je sve traćenje vremena između rođenja i smrti. Zauzimanje prostora, trošenje kiseonika, vode, hrane, tuđeg vremena. Život u dosadi, učmalosti, svaki dan nalik jedan drugome, život sa zakržljalim krilima jer smo se bojali da poletimo. Jer, da letu vični bili nismo, istina nije, jer kako to znamo ako nikad ni probali nismo? Da se zaletimo, poletimo, pa ako treba padnemo. Jednom, drugi, treći put… a onda četvrti eto nas, koračamo ponosno jer smo naučili lekciju. Pa se popnemo još malo više, pa odatle širimo krila. Da osetimo vetar, da osetimo svoju strast koja nas vodi, bliže sebi, bliže slobodi.

Ima jedna pekara tu kod nas blizu gde redovno kupujemo somunčiće za sendviče. I tačno znamo kad se smenjuju pekari jer nekad je taj hlebni proizvod prozračan i rupičast baš kako pravilo zapoveda, a nekad je zdudan, mali, nalik loptici. Gramaža je ista, to je pravilo koje svaki pekar mora da ispoštuje. Ali tehnika i strast je već individualna.

Ima nekih ljudi koji me posebno opčinjavaju u životu. Energija kojom oni lete kroz ovaj život je zarazna. Način na koji oni prodaju recimo nešto na pijaci dobar su razlog da prepešačim pola grada da dođem baš do njih i njihove tezge. Način na koji neki ljudi predaju dobar su razlog da nađem vremena i načina da prisustvujem njihovom predavanju. Neka odeljenja čak imaju posebnu energiju zbog koje se još više radujem tom danu i radu.

Strast je pokretač svega i jedina granica je u nama. Nisam vam ništa novo rekla – znate vi to i bez mene, ali ponekad je dobro da se svi toga setimo i podsetimo. I samu sebe često moram da podsećam i da je jedino što me sputava ono u meni i da mogu sve što zamislim, samo treba jako da želim i da se trudim.

Dobro je da čovek spozna svoja lica – koliko je to moguće. Dobro je da zna kakve ga to vatre pokreću i šta je to o čemu sanja. Dobro je da prepozna u sebi onaj trenutak kada oseti da se zaglavio i da je vreme da menja pravac. Ne valja ako dugo stoji u svojoj rođenoj strasti. Ona uskisne i počne da ga razjeda. Rastače mu biće, dosadom, čemerom, povlači ga u kal, u besmisao, u stanje u kome postaje težak sebi a  opterećenje drugima.

Raširite zato krila, vi, dragi, koji čitate ovo. Raširite i pogledajte kakav je to raskošan raspon i dokle vas sve ona mogu odneti. Raširite i zamislite put. Zamislite i poletite. Letite i budite svesni sebe i svoje svrhe u ovom životu. Ne trošite prostor zalud, ne jedite hranu samo hrane zarad, i vodu ne pijte tek tako. Ne budite smetnja svetu, već na polzu mu budite. Radujte se i volite.

Zato vam večeras poklanjam istog Rakića. Ako bih samo jednu pesmu mogla da ponesem na pusto ostrvo – ili da jednom opišem svoju strast bila bi to upravo ova… Očajna…

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (7)

  1. Ponekad mislim da previše sebe trošim, previše emocija ulažem, šta god da radim, koga god da volim…A onda shvatim da drugačije ne bih mogla. Pa, ni htela. Ili to činim sa puno strasti, ili nikako. Ko bi rekao da sam u horoskopu rak.

  2. Ja se plašim da raširim svoja krila…zašto, ne znam.
    Inače, inspiriše me ovo tvoje pisanje :)

    1. Hvala Rado, hvala ti na ovim lepim rečima. Pokušaću ovih dana da napišem svoje mišljenje, zašto se bojimo… možda ti bude moje mišljenje takođe inspirativno! :)

  3. Ahahahaha hajde pokušaću. Znam da bi bilo dobro i za mene i za druge, a da li ću uspeti, vreme će pokazati :)

  4. „Strast je pokretač svega i jedina granica je u nama..“

    :) Znaćeš zašto sam baš ovu rečenicu izdvojila…

    Moja krila su ponekad čak i previše raširena, pa letim ko muva bez glave, jurim i želim, jako želim da menjam svet, da postane lepše mesto za život, za sve ljude na planeti iako sam svesna da to nije moguće…ali želim…to u meni još uvek čuči ono dete koje je mislilo da će promeniti svet čim malo poodraste…
    Divan tekst Merima i vrlo inspirativan…

    1. Hvala, Luna! Kao što ti napisah na zidu, možda kad bi ti samo malo usporila, možda bismo te mi ostali lakše pratili… Posmatraj stvari tako – ne da si ti brzopleta… već mi prespori, pa da ti usporavaš s ciljem i svrhom – ne bismo li te mi stigli :D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.