Znate onu Niveinu reklamu za antistres dezodorans? U stan ulazi muškarac, umoran, iscrpljen od napornog dana na poslu i pada na kauč (naravno u duboki san). Posle njega žena ulazi u stan, u jednoj ruci nosi dete u drugoj stvari, zaključava vrata, ostavlja stvari i dete, na licu joj osmeh – jer ona na sebi ima dezodorans koji sprečava da bude pod stresom. Verovatno posle toga sprema večeru, riba kupatilo i puni kadu vodom ne bi li se onaj sa kauča malo doveo svesti.
Ujutru i ona i on startuju – recimo odmorni. Spremaju se za posao. Ona ima taj čarobni dezodorans pa zbog toga može da obavi sve kućne poslove, a on jadničak, hendikepiran nedostatkom istog, doživljava traumatični stres. Onda se žena vraća sa posla i donosi mu mušku verziju istog tog dezodoransa i sada očekujete nastavak u kom će i on da tegli stvari, brine o deci i da radi sve ostale kućne poslove, podjednako efikasno kao i one u firmi… Ali… Pokušala sam da nađem verziju koja se kod nas na televiziji prikazuje – on nanosi dezodorans i onda ga vidite da nekud žuri – kola staju, on istrčava – kasni na predstavu svog deteta (majka je već u publici) – on se užetom spušta na scenu u spred predstave- još malo sindroma Petra Pana… dete ga grli i tata je opet heroj.
Na YouTube nema tog reklamnog spota, ali verujem da će i ovaj biti dobra ilustracija.
https://youtu.be/s4NlyqEfebU
Ako ste mislili da će savremena tehnologija da pomogne devojčicama da lakše odrastu i shvate svoju pravu ulogu u ovom svetu, grdno ste se prevarili. Ono što u reklamama vide to su sva moguća sredstva koja će joj olakšati posao u kuhinji (tajni znak da je to isključivo ženski posao) – pa onda vidite dobru reklamu za kuhinje u kojoj -ako se i pojavi muškarac – znate da reklamira neki alkohol – ili vas ubeđuje da je određena marka frižidera dobra upravo zbog hlađenja pića.
Kozmetika – kako biti lepa svom muškarcu, kako sprečiti bore da biste bile dopadljive, kako da vam kosa laprša na vetru, dok vas druge žene ljubomorne gledaju – jer ćete vi biti zanimljivije tamo nekom muškarcu.
Paleta sredstava za mršavljenje – pijte ih – da biste bile dopadljive i lepe nekom muškarcu.
Sve u svemu ono što devojčica (devojka) iz svega toga može da nauči jeste da je put do muškog srca prilično skup. Treba imati čitavu kolekciju krema, pa šminke, pa se dobro utegnuti, imati skupu i markiranu garderobu ne bi li ih nešto muško primetilo.
I tu dolazimo do tri krajnosti – prva- devojčice koje pokušavaju da svaki trag toga da su žene skrivaju iza prilično aseksualne garderobe, imaju čudne frizure, šminkaju se najčešće tamnim bojama (dominira crno), nose patike ili duboke cipele i pristaju da budu najbolji ortaci sa dečacima kad već ne mogu da im budu devojke (jer tako kažu mediji).
Druga ekstremna grupa su devojčice koje zarad lepote i u želji da ih neko voli počinju da mrze svoje telo – verujući da su predebele i da ih zato niko ne primećuje i da ne zavređuju ni ljubav ni pažnju. One upadaju u dva začarana krug – bulimiju ili anoreksiju – sve zavisi od okolnosti, pozadine priče, razloga zbog kojih dolazi do teških poremećaja u ishrani – često sa fatalnim ishodom.
Treća grupa su devojčice koje čekaju da napune 18 ne bi li ugradile silikone u grudi, usta, guzu i na taj način našle sreću.
Većina naših devojčica danas ovako odrasta (i dečaci imaju svoje probleme, ali ovo je priča o devojčicama). Majke misle ovako- vremena su teška, mučiće se čitav život hajde barem ja da joj olakšam i oslobodim je svih kućnih poslova. Neka spava do podne. Neka ne sklanja svoje stvari. Neka ne zna da podgreje ručak. Neka ne uzme krpu u ruke i obriše prašinu. Ja ću (verovatno u ovom trenutku stave onaj antistres dezodorans) da zasučem rukave i obavim sve umesto nje. Čedo mamino. Samo da je ona meni srećna. Ali u tom grmu leži zec. Njena devojčica je daleko od sreće. Normalan prelazak iz detinjstva podrazumeva i učenje određenih veština i preuzimanje određenih obaveza. Devojčica mora da prođe put do žene i mora da osvoji svoju ženstvenost. Mora da zna da radi u kući, mora da ume da skuva, mora da ume da skloni svoje stvari, uredi svoju okolinu, da bi mogla da uredi sebe. Mora da oseti da postoji granica koju ne sme da pređe, jer su granice koje roditelji postavljaju svojoj deci jedan od pokazatelja da je roditelju stalo do deteta. Ako je je sve dopušteno, ako nema granice do koje može da ide – dete će pomisliti da ga ne volite. Ako je vaša parola da sve može i da može kako ono hoće – dete odrasta zbunjeno – nema pozitivan model i počinje da se oseća nesigurno. Ako nema na koga da se osloni, ostaje mu samo da se na sebe samog oslanja – a to je nekom sa 15, 16, 17… godina nemoguće. Ono nema niti iskustvo, niti zrelost, i jedino na šta može da se osloni jeste telo. A telo tada postaje krivac za sve neuspehe – pa ga zato ili iznuruju glađu ili se prejedaju pa ga kažnjavaju povraćanjem ili se operišu ne bi li da doveli u stanje „lepote“ koja će pružiti sigurnost.
Šta uraditi?
Setite se kako su nas naše mame odgajale. Učile su nas ponašanju. Postavljale su nam granice koje su se s godinama pomerale, ali su postojale. Kako bi se neka granica pomerila – tako bi se dodala određena obaveza. Ako možeš da ideš popodne sa drugaricom u šetnju, onda možeš da opereš i sudove. Ako možeš da ideš u bioskop od 6, onda možeš i da usisaš prašinu, ako možeš da ideš sa drugaricom na more – onda možeš i da zaradiš džeparac za to. Učile su nas da budemo sigurne u sebe i svoje telo. Učile su nas da su promene normalne, nisu pravile famu ni od jedne faze našeg odrastanja, samo su nas svaki put lepo pripremile i uputile u to šta se dešava. Mi nismo izostajale jednom mesečno iz škole zbog ciklusa. Nismo ni iz škole zbog toga odlazile – a današnje devojke to vrlo traumatično preživljavaju. Ni sama nisam sigurna u to da li je prag bola postao prenizak ili je nešto drugo u pitanju. Ne sećam se da je i jedna devojčica iz naše generacije išla na estetsku operaciju (sem ponekog nosa ili ušiju koji su zbilja morali da se dovedu u red). Ni jedna nije bolovala od poremećaja ishrane – ako se ugojimo, jedemo voće, šetamo trčimo, leti idemo na plivanje i jednostavno sve dođe na mesto na kom i treba da bude.
Vi ste ta generacija mama koja je još normalno odrastala – pokušajte da vrednosti koje su vama vaše majke usadile vi sada prenesete svojim ćerkama. Naučite ih šta su prava, ali i obaveze. Naučite ih da rade – bez obzira da li imate toliko novaca da ne znate šta biste sa njim ili ga nemate pa štitite svoje dete jedinim što imate – sobom samim i samopodmetanjem. Naučite ih da poštuju sebe, svoje dostojanstvo, da budu skromne, da se ne stide promena kroz koje prolaze, objasnite im da je svako lep na svoj način i da treba da neguju svoju individualnost i kreativnost a ne da se skrivaju. Naučite ih da budu vidljive, da ne veruju reklamama u kojima se žena tretira gore nego robinja Izaura, gore od besplatne radne snage – učite ih da cene sebe, svoj rad, ali da cene i svoje slobodno vreme. Učite ih da postoje granice koje ne treba preći (granice ljudskosti, dostojanstva, samopoštovanja), ali da njihova vera u sebe i svoje sposobnosti ne sme da bude ograničena. Da treba da vole sebe, da s ljubavlju obavljaju sve čime se bave, od kućnih poslova do upravljanja državom – ali da to rade zato što to vole a ne zato što to neko kaže da tako treba. Pa makar to bila i Nivea ili neka druga, treća robna marka.
Uložite trud i vreme u svoje kćeri i verujte, dobrim će se vratiti.
0
Leave a Reply