Coolumna kod Majske

Halo, ljudi, pa da li je to moguće?

radnici

Photo by: Pinterest

Juče opet osvanuo tekst o tome kako oni koji primaju socijalnu pomoć moraju da je zarade. Zdrav čovek mora da radi. Apsolutno se slažem sa tim. Bilo bi dobro da se sprovede jedna akcija u kojoj bi se anketiralo koliko to zdravih ili radno sposobnih ljudi u ovoj zemlji ne radi. I još prima socijalnu pomoć i bahati se od toga. Koliko njih je dobilo poziv od Službe za zapošljavanje – koja se valjda tako zove upravo da bi zapošljavala te koji su zdravi i pravi.

Zašto je ovo vrlo zanimljiva tema? Sticajem okolnosti ovo me podseti na primaoce socijalne pomoću u Holandiji. Neko drugo će se setiti neke treće zemlje. Oni tamo dobijaju prilično lepu socijalnu pomoć. Ali, moraju da prihvate posao koji im služba za zapošljavanje pronađe. Tri puta im ponudiš, a ako odbiješ, nema više ni pomoći. Ali, dok je dobijaš ti možeš od tog novca da plaćaš stan, režije, obučeš se i jedeš. Skromno, ali možeš. Možeš čak da skupiš novaca da odeš na odmor. Do tri nedelje. Moraš da se javiš svojoj socijalnoj službi da napuštaš zemlju, i koristiš pravo na godišnji odmor od tri nedelje. Kao i onaj koji radi. I na kraju kad napuniš određeni broj godina ideš u socijalnu penziju. Izrazito malu, ali penziju.  Ako ti je dosadio posao, možeš da tražiš prekfalifikaciju. Možeš da upišeš fakultet, ili da upišeš doktorat. I dok god učiš, ti dobijaš tu pomoć od države. Jer se pripremaš da budeš dobar radnik i da još više doprineseš državi. Državu to mnogo košta, nije to samo kod nas problem, ali ona donosi raznorazna smislena rešenja. Ne bih sada o tome, ali ni jedno od njih nije ponižavajuće za onog ko je na socijalnoj pomoći.

Ovde je rešenje da onaj ko dobija socijalu mora da je zaradi. Pa, ne bi čovek bio na socijalnoj pomoći da ima posao. Drugo, zakon kaže da poslodavac radniku mora da isplaćuje minimalac. Ja stvarno ne znam kolika  je tačno socijalna pomoć, ali nešto mi kaže da je daleko od minimalca. Znači da bi ti ljudi radili za manje od zakonom propisanog. I, da li bi im za to išao staž? Nešto mi govori da ne bi. A penzija će svima i onako jednog dana biti mala. RAdio, ne radio.

Ljudi u ovoj zemlji rade za manje od malog. Pre nekoliko dana uđem u jedan od prigradskih buseva, da prekratim put do kuće i onako usput čujem razgovor dvoje ljudi. Oni su iz tog prigradskog mesta, odakle i autobus dolazi. I oboje rade u gradu. On joj, onako u razgovoru kaže da bi bilo bolje da da otkaz i da se zaposli u jednoj od prodavnica u lancu prodavnica koja obuhvata nekoliko sela u okolini. No, kaže on još njoj, možda ipak ne bi trebalo jer plate su im male. Na to žena kaže:”Pa nije to malo – 10 000 dinara i 8000 u bonovima da pazariš u njihovim radnjama. Ionako moram da kupujem, pa ću od toga i onih deset mi za račune i ostalo.”

Ja zabezeknuto, nepristojno je to, znam, gledam i ne verujem u to što čujem. Gledam u ostale putnike u tom autobusu, ali nikom se čak ni obrva nije podigla. Halo ljudi, to je vama normalno... htedoh da povičem, ali nisam. Setih se, sećate se, pisala sam pre nekoliko nedelja o tome kako ljudi u gradu kod privatnika rade za  – pa u proseku – 18 000. Izgleda da je to postao novi prosek privatnih poslodavaca. One tri neko da na ruke, neko ne da. Izmišlja se topla voda zašto radnik nije dobio zagarantovani minimalac – te nije ispunjen plan za taj mesec, te je na popisu nešto nestalo, te nisu bili ljubazni prema klijentima, ili im kravata nije bila dovoljno zategnuta, ili su mrko pogledali gazdinu najbolju drugaricu, ili je, jednostavno, gazdi baš usfalilo novaca za godišnji, nov auto, sprat na kući – te je tog meseca i sledećih nekoliko morao da zakine. Na kraju zatvori firmu. Iznenada. Ostavi ljude na ulici.

Nisam htela o ovome da vam pišem. Leto je. Vrućina. Ali, baš zbog svih tih novaca mnogi umesto da su na moru sede i čituckaju na natu. Umesto da su na plaži, sede i čituckaju na netu. I odlazak na plažu sa onih 18 000 postaje nemoguća misija. Platiti ulaznice/autobus/neko osveženje/ samo 15 dana tokom leta – postaje samo san za mnoge. A kupaći, peškiri, krema za sunce. Luksuz.

Htela sam da vam pričam o jednoj nostalgiji. Htela sam da vam predstavim novu cvetnu esenciju. Htela sam da vam pišem o nekim svojim lepim stvarima, ali ovo sam jednostavno morala, pre svega toga. I dalje optimista, i dalje u svom mikrosvetu i dalje verujem da je sve moguće. Isto bi bilo i da ne verujem. Bio bi jednostavno moj izbor.

Do sutra, uživajte u osveženju.

Ovo je bilo nekada… neki će se setiti…

Tags: , ,

10 Comments

  1. Jesu nas učili da budemo skromni,bar mene,ali su me učili i da težim da svojim radom postignem onoliko koliko mi moje mogućnosti dozvoljavaju.Učili su me i da pomažem drugima,da im se nadjem u nevolji,da cenim tudji rad i sposobnosti.Tako sam živela i tako i sada živim.Ali se sećam vremena(nije to bilo baš tako davno) kada se ljudi nisu zadovoljavali sa “malo”,naprotiv.Sećam se vremena kada sam radila u državnoj firmi i satanaka koji su trajali satima i svadja oko utvrdjivanja koeficijenata za radna mesta.Svi su smatrali(ili bar većina da njihovo radno mesto nije ispravno bodovano i vrlo glasno su se borili za veću platu iakote plete uopšte nisu bile male,pogotovu u poredjenju sa ovim sada.
    Kada smo ,kako i zašto počeli da se zadovoljavamo sa mizernim zaradama koje i nisu redovne,ne mogu da se setim.
    Nekada je važila izreka”ne možeš ti mene tako malo da platiš koliko ja mogu malo da radim” a sada “Pa imaš posao a sad bi i platu” Strašno je to a dokle će tako moći – ne znam.

    • Dok ne budemo spremni za promenu. Nažalost gledali smo neko istraživanje gde se kaže da predsednik Srbije zarađuje na sat koliko prodavac u hamburiji u Americi. Svi su spustili svoje kriterijume, u svemu…Neka promena u glavama mora da se desi, ali ne samo na rečima nego i na delu. To me se duboko iskreno nadam i molim. Da budemo ljudi…

  2. Učili su nas uvek da budemo skromni i zadovoljni onim što imamo… Pa smo se sada pretvorili u mazohističke životinje navikle na ‘malo’…

  3. Tekst na ovu temu mi se krčka već mnogo dugo, ali nekako od živciranja što je sve drugačije no što se govori, ne mogu da ga napišem. Nisam pametna..
    Dotakla si jednu mnogo tešku socijalnu temu koju ni optimizam ne može da ulepša.

    • U pravu si, ni optimizam ne može da je ulepša, ali optimizam može da je menja.Postali smo isuviše pesimisti i mislimo samo na to šta će jednog dana biti umesto da se posvetimo sadašnjosti i učinimo je boljom. Kako, nemam pojma, ali sigurno postoji neko ko to zna…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: