Zašto o deci ne pišem – ili anđeli imaju svoje zato

Danas sam bila u "Laguni" na Noći knjiga. Čitav dan razmišljam - koje li bi se čudo moglo desiti ove godine da ne moram da stojim u onom dugačkom redu... Jedne godine sam u knjižari srela kumu sa decom koja su bila toliko mala da nas je prodavac sproveo do kase. Ovaj put mislim - nemam sitnu decu, nemam nikakvu decu, ali i dalje verujem da se čuda dešavaju. I tako, pokupim ja knjige koje sam stavila na spisak i balansiram u pravcu kase, kad mi priđe jedna mnogo simpatična prodavačica i tiho kaže: "Ako siđete u podrum, manji je red. Nije da ga nema, ali je mnogo manji." I ja otapkam za njom. Vidim, samo je meni tog trenutka šapnula ovo olakšanje i ja pomislih - ovo je moje čudo za večeras. Zahvalih joj se, ona se nasmeši i reče da joj je bilo zadovoljstvo...

No, nisam o tome htela da vam pišem danas. Htela sam da u ovoj godini završim jednu priču. Nije ni Božićna, ni novogodišnja, nije praznična ni malo, ali da bih išla dalje, da bih otvorila vrata nečemu, ovu priču jednostavno moram da napišem. A nije baš ni priča. Više je malo spletkarenje sa sobom samom. Da mogu dalje. Da neki bolje razumeju neke stvari. 

Naime, pročitah na jednom profilu rečenicu da je pre ... godina jedan anđeo rešio da baš ta osoba bude njena mama. Rečenica tako obična, čak sladunjava - ali... ja se zapitah - a zašto nikad ni jedan anđeo nije izabrao da mu ja budem mama. I verujem u to da za sve postoji i odgovor i razlog, i ne očekujem tešenje, ali prosto - ova rečenica mi je došla kao katarza.Kao što ponekad dođu suze koje speru maglu sa očiju. Kao onaj kamen u cipeli koji podseti da nije smak sveta i da nisi manje žena, da to nije jedini smisao... 

Od kad sam postala bloger na blogove o deci, problemima sa sa decom, odrastanju, prvim zubićima, kupanjima i ostalim stvarima koje su sastavni deo života mama i tata ne idem. Ljudi znaju da ne posećujem mnogo ni blogove u vezi sa kulinarstvom, ali to je stoga što je moj odnos prema kuvanju pomalo nonštalantan, ali tu i tamo zalutam, neke baš volim da prelistam i ponekad nešto i spremim - i poenta je baš u tome - ponekad nešto spremim jer to mi je dostupno. 

Ali blogovi u vezi sa bebama su nešto što je totalno neprimenjivo u mom slučaju. Muke sa zubićima, sa odabirom kupke, dečije bolesti, i slične stvari koje su tako svakodnevne onima koji imaju decu, za mene su beskorisni. Da, zvuči surovo, ali tako je. Ni jedna od tih stvari nije iz mog sveta. Ne znam kako to sve izgleda i kako se čini nikad neću ni saznati. Čak i da sutra usvojim dete neću proći svaku fazu trudnoće, radosti i strahove porođaja, niti će i jedna priča biti moja.

To ne znači da ne volim decu. Daleko bilo. Volim ih i čitav život radim sa njima. I nikad neću postati jedna od onih ogorčenih žena koja se kamenjem baca na sudbinu što brine o tuđoj a svoje nema. Zamislim tako da sva su ona deo svog života i moja i da u nekima ostane deo onog što im ispričam, što ih posavetujem, nekad kritikujem, ponekad budem od pomoći. Provedem ih proz četiri godine odrastanja i onda pustim da odlete. Volim decu. 

Pišemo evo, drugu godinu za "Plezir" onlajn magazin i s velikim zadovoljstvom i radošću pišem svaki tekst. No, jedan sam pisala danima. O cvetnim esencijama, trudnoći, materinstvu... Sve vreme mi se u glavi vrtela ona floskula da je san svake žene da postane majka. Ne znam da li je san - ali nije sve kako naš premijer reče - da smo prestali da sanjamo jer san postaje java. Istina je da ne postanu svi snovi stvarnost. Ako kažem da nisam sanjala - lagala bih. Gde je zapelo, sada više ne znam i više nije važno. 

Godine svog života provela sam na portalima posvećenim budućim mamama, čitajući, analizirajući, brojeći, mereći... "Roda" (hrvatski portal) beše mi druga kuća. Godinama. Ne, ne planiram da idem u sitne detalje, i bolna razoračanja i ostale stvari u koje sam uspevala da ubacim sebe sanjajući. 

I nikad nisam bila ljubomorna na svoje prijateljice, komšinice, koleginice, slučajne prolaznice. Samo sam se negde nadala... No, jednog jutra se probudite i shvatite da se više ne nadate. Da ne jurcate da proverite neke stvari, da ste se skoro pomirili sa činjenicom da nećete uzeti svoje dete u ruke, osetiti miris čistote i dodir najnevinije nevinosti na svetu, da nećete proći mnoge stvari o kojima pišu novine za mame, kojima se bave portali, koji su postali sada tema mnogih blogova.

Molim sve moje drage mlade prijateljice blogerke kojima ova tema mnogo znači da se ne ljute što me ispod njihovih tekstova nema, što ne lajkujem samo reda radi da bi se reklo da sam bila tu, što ne ostavljam komentare na njihovim blogovima. Počela sam bila, i shvatih da smo u nekim slučajevima toliko dva različita sveta. Komentari - da je to najveća radost, da nikad ne treba odustati od pokušaja, da nema te cene koju ne bi platile... sasvim različito čitamo. Ja upadnem u zamku pravdanja, osećam se kao neko ko ne pripada grupi, ko ne razume i ne želi da razume. I šta god da kažem na to - onaj ko me ne poznaje dobro shvatiće pogrešno. Oni koji me znaju uvek me dobro razumeju. 

Zato ovo pišem, kao malo opravdanje za sve nas koje smo ovde bez dece. Iz raznih svojih razloga. Neko nije imao sa kim, neko nije imao kada, neko nije želeo, nekom nije dato, nekom zdravlje ne dozvoljava... i mnogo je raznoraznih razloga. Ja nikad nisam pitala nikoga zašto nema decu. Mada bih, možda i mogla jer smo na istoj strani. Ali ne pitam. Znam da iza svakog nemanja stoji dobar razlog. 

Neke snove čovek ipak ne dosanja. Niti se san pretvori u javu. I svako čitanje i svako podsećanje budi nelagodu. Imam, valjda, mnogo sreće što me moji najbliži nikad nisu uvlačili u priče o bebama više od onog što sam pitala. A sve sam njihove trudnoće s radošću prošla, i porođaje, i prve dane i prve korake, i druženja i prve reči... Prosto volim decu. 

I čitam one divne priče koje se pojave na blogovima o odrastanju, o jednom svetu toliko dalekom, a baš zbog toga dragom i toplom koje neke mame tako divno i nenametljivo dele sa nama. No, to su blogovi koji nisu samo o majčinstvu, oni su o svemu po malo - a najviše o ljubavi.

Drage majke i očevi, nemojte se ljutiti ako me na nekim pričama nema, ako neke teme ne mogu da pratim, ako ne komentarišem neke stvari koje su za mene apstraktne kao i svemir. Ne znam ništa o nekim stvarima i ne mogu ni da naslutim. Ne znam ni šta su nepreospavane noći zbog raznih dečijih stvari. Ne znam ni šta su prva letovanja, ni prvi koraci, ni prve reči, ni prva noć koju prespavaju van kuće. Ništa od toga ne znam. 

I to je moj svet. Moje junakinje nisu trudne, nemaju decu jer ne mogu da vam pišem o nečemu što apsolutno ne znam. I ne želim da lažiram taj svet. To mora da ostane čisto i nevino. Ima toliko tema o kojima mnogo toga znam i koje jesu moj svet i o kojima pišem i ono što bi trebalo da bude moja knjiga se uvek saplete baš o ovaj kamen majčinstva. Moja junakinja tu zapne. I uvek mislim koju ću stranu povrediti svojom iskrenošću, pričom koju ona namerava da ispriča i uvek stanem sa pisanjem. I, da bih mogla dalje, ovo je moralo da se pojavi. 

Nadam se da ćete razumeti moje malo spletkarenje. 

Nadam se da ćete razumeti zašto me u nekim pričama nema.

Zašto ispod nekih tekstova ne ostavljam komentare.

Zašto neke teme izbegavam.

Zašto je u nekim situacijama moja tišina mudrija od mojih reči.
Kao što i ja razumem odgovor na pitanje - zašto jedan anđeo nije odabrao...