MOŽDA NISMO DOVOLJNO PAZILI, MIŠICE

Obično veče.

Njih dvoje sede na verandi. Nekoliko dana odmora od grada, od ljudi, od zvukova i zidova.

– Mišice, nemoj više. Došli smo da se odmorimo od onoga što je svaki dan. Prestani…

– Ali, zašto…

– Ne bih umeo da ti kažem ništa pametno. Ako ti za sve ove godine nisam uspeo dati odgovor na to pitanje, neću ni večeras. Molim te, Mišice, hajde da se ovde dogovorimo da to zašto više nećemo postavljati.

par1

– Dobro, ali zašto…

– Možda zato da bih otkrio da te volim baš takvu, i da ti mene voliš baš ovakvog. Da je ljubav jača od tog pitanja, od onoga što smo i mi i svi oko nas sve ove godine očekivali. U jednoj pijanoj noći, neko je rekao da je jedina istinska i bezuslovna ljubav upravo ona koja uspe da opstane kao dvojac. Nema dogovora da se ostane zajedno još koju godinu, nema granica – samo još da završi školu, fakultet, da se oženi… Možda to i nije istina, često sam i sam dovodio ove reči u sumnju, ali sam ih se, opet, čvrsto držao jer su mi bile dobro obrazloženje i dobar izgovor za ljude.

Za tebe mi izgovor nikada nije trebao. To tvoje pitanje sam postavljao sebi, draga, možda i češće nego što bi mogla da pretpostaviš, ali jedini odgovor koji sam sebi smisleno mogao da ponudim beše baš ovaj, kafanski. Bezuslovna ljubav u dvoje. Znam da bi me sada svaki trojac, četverac… pobio pokušavajući da objasni da je baš njihova priča ona bez uslova. I morao bih da se složim, kao što sam to uvek i radio kada je ova tema bila na tapetu. Ćutao. Na njihovo zašto samo okretao novu turu reči, pića, muzike. Samo da se zaboravi i izgubi, do sledeće moguće prilike, sledećeg meseca u kom bismo svečano mogli da objavimo… I tako, mesec po mesec i godina po godinu, sada smo tu, na ovoj obali, na ovoj verandi, pod zvezdama da za tren zaboravimo zidove, ljude, poslove…

– Shvatam donekle, ali zašto…

– Ne znam, Mišice, možda zato što nismo dovoljno pazili. Svaki put bi dobila…

fb-share-icon0

Comments (3)

  1. Nema odgovora na pitanje:Zašto?
    Ili, možda, ima hiljadu odgovora.
    Najčešće to uopšte nije ni važno, važno je postojati, držati nečiju ruku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.