KO SMO MI – ILI – PO ČEMU ŽELIMO DA NAS JEDNOG DANA PAMTE

Ko sam u stvari ja?

Prošla sam mnogo radionica – što zbog prirode posla, što zbog onog – mora se zbog bodova, što zbog ličnog usavršavanja. I jedno od najčešćih pitanja na koje odgovarate na tim radionicama jeste upravo pitanje – ko ste vi?

Zvuči jednostavno, zar ne? 

Odgovor koje najčešće čujem jeste: majka. Muškarci ređe sebe definišu – kada jednom rečju treba da objasne ko su – kao otac.

Sledeća identifikacija je  prema zanimanju. Ja sam profesor, lekar, terapeut, psiholog, kopirajter, pisac… 

I treća najčešća identifikacija je: ja sam supruga (do sada nisam čula ni jednog muškarca da se definiše kao suprug). Napominjem da su podaci navedeni u tekstu samo sa radionica koje sam lično pohađala. 

I stvarno ko sam ja?

Nemam dece, nisam majka. 

Imam partnera – ali nije to ono što određuje moju vrednost. 

Predajem u školi – ali to je moj posao a ne moja determinacija. Ja sam završila fakultet koji mi omogućava da budem profesor – ali to je samo moje zanimanje. 

A šta kad se stvari promene

Nakon ovih odgovora uvek se zapitam – a šta se desi kad deca odu od kuće? Da li tada majka gubi svoj smisao? Šta se desi kad majka izgubi, na žalost dešava se, dete. Da li ona onda prestaje da postoji jer više nije majka? 

Nešto slično mi se vrti po glavi i kod ovog supružničkog odgovora. Da li je biti supruga određenje jedne žene? 

Da li žena činom udaje prestaje da bude sve drugo?

Šta nakon razvoda?

Šta ako supružnik umre?

Šta ako je supružnik neveran?

Da li je tada i identitet tih žena okrnjen ili uništen? Da li zato mnoge pristaju da ostanu u lošem braku jer bolje i loš brak nego da budu same i da moraju da stave prst na čelo i zapitaju se – ko sam to ja?

Slično je i sa zanimanjem.

Ja sam pekar, lekar, apotekar… Jesam jer to je posao koji trenutno duže ili kraće obavljamo. 

Ali, da li smo mi rođeni kao pekari, lekari, apotekari… ini…   

Ili smo to postali – neko zato što je to želeo, neko zato što je morao, a neko eto, sasvim slučajno zalutao u to nešto.

Da li onog trenutka kad prestanemo da se bavimo određenim poslom gubimo i svoj identitet?

Neko da otkaz, neko ga dobije.

Neko dobije ponudu za mnogo bolji posao.

Neko reši da više ne radi.

Da li recimo lekar koji odjednom postane taksista ima krizu identiteta? Da li je se on i dalje ljudima predstavlja kao taj i taj… lekar, trenutno vozim taksi. Ili je on u tom trenutku taj i taj i trenutno vozi taksi?

I opet ko sam ja?

Kada bi vas neko ovog trenutka pitao ko ste vi, šta biste mu odgovorili? Da li se i vi identifikujete sa nekom od gore navedenih stavki, ili imate neki drugi odgovor na pameti? Sećam se, jednom prilikom sam prošla pored vrata stana na kojima je na onoj pločici sa imenom pisalo pored imena vlasnika stana i trgovac u penziji. I bi mi nekako žao. Pomislih, zar pored svega što je moglo da piše  taj gospodin nije imao ništa vrednije u životu – sem da je bio trgovac. I, da me neko ne shvati pogrešno, moja majka je bila isto, i obožavala je svoj posao, ali kad je prestala da radi, tj. kad je otišla u penziju, to poglavlje je za nju bilo zatvoreno.

Da li je bitno ko sam ja?

I jeste i nije. Odgovor na pitanje KO SAM JA mnogo govori o čoveku. Mogli bismo ga malo modifikovati, pa pitati – RECITE NAM NEŠTO O SEBI. Opet će odgovor početi sa JA SAM… Ako ne razmišljate mnogo – ovaj odgovor će vam samo dati informaciju o tome šta određena osoba radi ili da li je u braku i da li ima decu. No, kada vas lekar, terapeut, psiholog pitaju ko ste – tada vaš odgovor mnogo govori o vama. S čim ste se identifikovali. Šta je na vašoj skali vrednosti najviše pozicionirano, za šta ste vezani, da li vam je posao, roditeljstvo, brak za vas statusni simbol, bedž kojim obeležavate sebe.

Pa ko sam onda ja?

Na jednoj od radionica dobili smo malo drugačiji zadatak putem kog je trebalo da otkrijemo ko smo. Dobili smo zadatak da nacrtamo nadgrobnu ploču, svoju, i da zamislimo šta bi jednog dana na njoj trebalo da piše o nama. I, za divno čudo, tu više niko nije bio ni roditelj, ni supružnik, niti delatnik – već su svi, ili skoro svi, napisali ono o čemu sanjaju ili ono što misle da je smisao njihovog života i što bi voleli da ostvare i da ih po tome pamte. Bilo je sjajnih, kreativnih,duhovitih odgovora. 

Kada smo dobili zadatak, u trenutku je svima bilo pomalo nelagodno. Treba staviti tačku na svoj život. U nekoliko reči skrojiti trajni zapis. Ko sam? No, nakon prvog šoka – stigli su divni odgovori – onaj ko je uživao u životu, onaj koji je ostvario svoje snove, onaj koji je upoznao svet, onaj ko je napisao najlepšu knjigu za decu, onaj ko je pravio najlepše kolače… 

Suočivši se s krajem – shvatimo šta nam je važno i po čemu želimo da nas upamte. 

No, da bismo jednog dana na toj ploči stvarno imali neki lep natpis treba sada da počnemo da živimo svoje želje i da sanjamo, maštamo, kreiramo, ostvarujemo, menjamo, probamo – da bismo bili sve ono što želimo. Da ne gubimo vreme na trivijalnosti, svađe, besmislene reči, ogorčenosti, ljutnju, prozivke, gajenje negativnosti, kajanje… 

Ako ostanete u nekom od navedenih priča – po tome će vas i pamtiti. Čak i ako vam to na onu ploču ne napišu. 

Za kraj:

Odvojite nekoliko minuta za sebe. Postavite sebi pitanje – ko sam to ja i po čemu želim da me ljudi pamte? 

Volela bih da i vi napišete ko ste ili šta biste voleli da ljudi jednog dana kažu o vama.