Nova gošća s povodom na blogu je Sanja Ciganović. Sanja je juče proglašena za „Naj ženu“ 2016. u izboru magazina Blic žena. Nekoliko dana ranije Sanja i ja smo se dogovorile da objavimo priču o njenom, kako ona sama kaže, neformalnom angažmanu, koji ju je i kvalifikovao da bude jedna od kandidatkinja za titulu Naj. Ono što Sanja radi je zlata vredno, a to ljudi saznaju tek kad im se život okrene za 180 stepeni.
Sanja, proglašena si za „Naj ženu“ magazina Blic žena za 2016. godinu. U jednom razgovoru si rekla da smo sve mi žene godine, ali ne mogu sve u jednom trenutku da budu pobednice. Kakav je osećaj kad znaš da si svojim angažovanjem i posvećenošću baš ti ove godine dobila ovu laskavu titulu?
Iz ruke u ruku, moja priča je došla do Blic žene, prošlog leta. Naravno da se nisam nadala ni nominaciji, a tek se nisam nadala da će ovo što radim doći do mnogobrojne čitalačke publike. Osećaj je fenomenalan, koliko Energije je pokrenuo!
Znam da će moja ćerka biti najviše ponosna. Ipak, danas je njen dan jer donosi odličan uspeh u školi, i neću da joj kradem slavu. Sutra je naš dan.
Svaka od nas je Žena godine. Svakog dana. Ona, koja je napravila ručak a u frižideru ima samo police. Ona, koja je noć presedela u fotelji, pored bolesnog ukućana… Ona, koja je izdržala na poslu, gde misle da su je kupili platom.. Svako od nas je zmaj sa neverovatnim moćima, samo ako hoće da ih koristi najbolje što ume .
Na početku svoje misije nisi ni sanjala da ćeš tvoj rad biti tako pozitivno prepoznat i da ćeš dobiti ovu laskavu titulu, ali sad kad si postala Naj Blic žena godine, šta misliš da li će tvoje reči i tvoja dela dobiti još više na snazi? I da li imaš osećaj da te laskava titula obavezuje da budeš još bolja i posvećenija?
Koliko je lepo toliko je i odgovorno. Tanane stvari su ovde u pitanju. Pomoć razvedenima, u trenutku kad ne znaju gde se nalaze, važno je prepoznati isto kao i pomoć bilo kojoj kategoriji ugroženog stanovništva npr. poplavom ili zemljotresom. Nekome zaista može da se spase duša.
Prošle godine u ovo doba, kada sam mislila da nema razloga da objavim knjigu „Priče iz života razvedene mame“, jedan sličan događaj bio je odskočna daska da poletim u to nepoznato. Ova nagrada je stigla u pravo vreme. Kada porastem, želim da pomažem drugima još više i ovo će da me pokrene da ubrzam korake ka tome.
Volela bih da čitateljima pojasniš čime se ti to konkretno baviš? Kako si došla na ideju da na ovaj način pomažeš ljudima? I, misliš li da je ovo mali korak koji može da učini mnogo za ljude oko tebe?
Posle svog braka i razvoda, shvatila sam koliko mi je nedostajala ruka pomoći. Ne mislim na prijatelje ni rodbinu. Mislim na nekoga ko bi me saslušao, ko ne bi pitao ono na šta nisam bila spremna da dajem odgovore, ko ne bi osuđivao ko je kriv a ko je prav. Nedostajala mi je neutralna osoba pred kojom sam mogla da plačem i smejem se i pričam, sve u isto vreme. Počela sam da pišem. Sasvim slučajno, jer nisam umela bolje, priče iz života razvedene mame su se rojile po mojoj glavi.
Gostovala sam na tuđem blogu i počela da dobijam odgovor čitalaca koje ne poznajem. Od pitanja gde možemo da se nađemo da razgovaramo do „hvala što sam se nasmejala čitajući tvoje priče“. Napravila sam svoj blog (i kasnije te priče spakovala u knjigu, a nastavila neke druge priče), na Facebooku sam napravila stranicu i objavila poziv za druženje uz kafu.
Za sve koji hoće, koji bi da upoznaju nove ljude, pričaju, potraže odgovore, jednostavno da se druže. Odziv je bio veći od očekivanog.
Tvoja misija jeste da pomažeš ljudima koji su se razveli da se resocijalizuju. Često ljudi i ne izlaze iz brakova iz straha da će ostati sami, a isto tako se i prijatelji nađu u nebranom grožđu – na koju se privoleti stranu. Koja je tvoja poruka? Može li se krenuti dalje i ispočetka?
Razvod je kraj i početak. Na svakome je kako će da na to gleda. Za mene je bio novi početak. Razvod je bio tačka na moj bol i iskoristila sam novi početak. Nisam se više bavila onim što me je kidalo prethodnih godina. Gledala sam napred, dokle pogled dobacuje.
To, sa prijateljima, je posebna tačka bola. Dok su supružnici u braku, i prijatelji su zajednički, a onda se podele kao na derbiju i jedni drugima mogu da prestanu da budu prijatelji. To je razumljivo. Razvod je osetljiva tema, kao i bolest, smrt. Ljudi često misle da se razvod dešava samo nekim drugim parovima, da su njihovi brakovi imuni, a sami znaju koliko nisu u pravu. Kao da je u pitanju zarazna bolest, prijatelji počinju da se sklanjaju.
Na to sam počela da gledam kao nešto sasvim u redu. Jedni odu, drugi dođu, život ide dalje. U teoriji je sve lako ali gde naći nova poznanstva? Razvedeni ljudi su u godinama kada je teško pomeriti se iz zone komfora svoje sobe.
Svi bi da imamo nekoga ali ako može da nam se pojavi na vratima, pa ćemo ga ugostiti rado. Tu nastupa „Kafa sa Sanjom“. Nije to ništa spektakularno. Beogradski kafić, dođe ko želi i teme za priču se same pojave. Plati samo svoju kafu.
Ono što je moja zarada je osmeh onih koji su došli namršteni a odlaze bolje raspoloženi. Razmenjivanje brojeva telefona, preraslih dečijih trenerki i skafandera, razmena lektira…
Novi kontakti se stvaraju. To nema cenu. Činjenica, to ne plaća moje račune niti puni frižider, ali greje dušu. Košta me moje Energije i slobodnog vremena. Nije sve u novcu, nešto je u radosti.
Da li u tvom radu ima i ličnog iskustva? Da li si se i ti suočavala sa poteškoćama pa si na osnovu toga došla do ove isceljujuće, neformalne metode pomoći?
Naravno. Meni su pomogli ljudi koje nikad ne bih upoznala, da se nisam razvodila. Gledajući sa te strane, mogu samo da se zahvalim svom bivšem mužu što smo se rastali. Danas sam nova ja. One stare, tužne, prazne i nesrećne ne volim ni da se setim.
Sanja, čitam tvoj blog i ti svakodnevne teške situacije uvek uviješ u šareni papir i dodaš prah optimizma. Da li je to recept za preživljavanje? Da li je menjanje vizure način da se dođe do unutrašnjeg mira ili barem do toga da lakše preguramo još jedan dan?
To je recept koji teško može da omane. Svi bi da menjamo svet oko sebe jer je to mnogo jednostavnije nego promeniti sebe, svoja uverenja, navike, predrasude. Volimo da se držimo za svoje greške jer smo uložili vreme i energiju da ih napravimo, gajimo, hranimo.
Strah i loša uverenja nas fantastično blokiraju da tu energiju usmerimo na razvijanje nečeg novog. Sve je u glavi, da li se tačka A vidi kao početak novog ili kraj starog puta. Niko ne garajtuje da će novi put biti posut cvećem, ali ni da neće biti zanimljiv i dobar za nas.
Koji su ti planovi za ovu godinu? Kako da ti se ljudi priključe? Kako da te pronađu oni kojima si ovog trenutka najpotrebnija?
U planu je da napravim webpage, da bi na jednom mestu bile priče sa bloga, knjiga, „Kafa sa Sanjom“ i neke nove stvari. Tek sam se zaletela. Ne dočekam se uvek na noge ali je sam put zanimljiviji nego sam cilj. Mislila sam da ovo nikada neću reći, obzirom da sam uvek živela i radila ono šta drugi od mene očekuju: strah sam sagorela.
Sad me napred tera želja, a godinama me je paralisao strah od tuđeg mišljenja, da li ću nekoga da uvredim, povredim, strah od novog, strah od promene. Mnogo straha sam potrošila. Sad bih smela i na rolocoster da sednem :)
I, nekoliko blic pitanja:
Šta kažeš sebi kada ti je baš jako teško?
Kažem da svako ima pravo da živi. Da će proći, jer prođe i loše i dobro. I izjadam se jednom meni posebno važnom čoveku.
Koji film je, po tvom mišljenju, instant pomoć kada se ljudi osete da su u usamljeni i neshvaćeni?
Ne znam. Filmove odavno ne gledam. Preko dana nemam kada a uveče mi oči budu premorene. Ustvari, to su moji izgovori. Ne volim da mirujem a fim zahteva mirovanje i koncentraciju. U bioskopu, čim počnem da se vrpoljim, znam da je vreme da podignem pola reda i izađem. Moja instant pomoć je velika voda. Reka, jezero, bazen, tuš ako nema drugog rešenja. Voda nosi sve. Pustim sve što me pritiska… I ode.
Koja pesma te uvek dovede u dobro raspoloženje?
Matora sam žena. Volim zlatne osamdesete. Ove dve me pokrenu gde god da me nađu.
„Sweet child of mine“ Guns’n’roses, “Here I go again“ Whitesnake.Koncert „Partibrejkers“-a me diže neverovatno. U publici nema mladih, sve samo sede glave, škljocava kolena i ušinuta leđa ali su vibracije baš na mojoj frekvenciji.
O čemu razmišljaš ove duge zime?
Razmišljam o jednoj bokeškoj kući, koju želim bar 30 godina. U moru, pored nje, usidrena mi je duša. Mentalno se izmestim baš u taj deo Bokokotorskog zaliva. Pustim da me opije miris mora, kiše, bure, sunca, lebdim između Lovćena i Svetog Ilije, spustim se do Kotora i Perasta, Gospe od Škrpjela pa uz brda ponovo. Kad god se zaglavim u sebi, tu se izlečim, čak i sa 600 km udaljenosti.
Šta pisanje znači za tebe?
Pisanje je moja strast, isto kao i kuvanje, muzika, ljubav. Kod mene ništa nije u polutonovima. Kad pišem, boje su jake i jasne, mogu da ih dodirnem. Energija mi pokreće prste na tastaturi. Ako je nekome ko čita moje tekstove lepo kao i meni dok pišem, zadovoljstvo je veće.
Koliko je blogerska podrška bitna ili, da li ti je blogovanje pomoglo da neke stvari lakše prevaziđeš?
Do skoro, nisam ni znala da postoje blogerske grupe na društvenim mrežama. Naleteh negde na tekstove Negoslave Stanojević i, u potrazi za njom, našla sam i blogersku zajednicu. Sjajno su me primili a nikad se u oči nismo pogledali. Saradnja bez sujete, pohvale, kritike, volim to. Kao kad kuvar napravi jelo pa iznese pred goste. Ne mora svima da se sviđa, i ne treba svima da se sviđa. Bitno je da jedni druge objektivno podržavamo.
Poruka za čitaoce:
Radite ono što volite i budite ono što želite. Evo, ja sada sedim u punom kafiću i pevam uz muziku iz zvučnika. Ne čekajte pravi trenutak da se pokrenete, da pevate, da se smejete, plačete, pišete, plešete. Pravi trenutak je onaj koji naša duša poželi.
0
Leave a Reply