Andreas Neuman „Razgovori sa sobom“

„Da li je Mario ljubomoran? Verovatno jeste. A jesam li ja? Verovatno nisam.

Ali mogla sam da napišem i: Da li je on ljubomoran? Nije ozbiljno, jer priznaje da je takav. Zato što je običan čovek, podložan ljubomori. Kao i moja sestra, sa svojom ljubomorom. Ona je čak i neguje. Smatra da je ljubomora znak ljubavi.

A mogla sam da napišem i: Jesam li ja ljubomorna? Možda na neki uvrnut način. Jer, iako sam u teoriji manje posesivna od njih dvoje, u stvari nemam hrabrosti da u samoj sebi pronađem nagon za posesivnošću.

Ima li ljubomora ikakve veze s ljubavlju? Ima: suprotstavljene su. Verovatno jedna potire drugu. Imaju li fantazije veze s brakom? Imaju: koegzistiraju. Verovatno se međusobno održavaju u životu.

Nedavno sam ušla u neke godine. Kako da ih opišem? Neke godine, to je dosta. Godine počev od kojih počinjemo da ih brojimo, da ih bivamo sve više svesni. Nije reč o broju. U pitanju je neka vrsta granice.

Zašto najednom, a da to nismo svesno odlučili, počinjemo da razmišljamo o mlađim osobama? Da ih posmatramo s izvesnim nespokojem? Zašto žudimo za time da im privučemo pažnju, da se pritvorno pokazujemo pred njima? Šta očekujemo da izbegavaju? Šta očekujemo da će nam vratiti?

Žena koja misli da je u pitanju isključivo muški problem, pa dobro: ili je naivna ili kukavica, ili licemerna. Imam prijateljice koje savršeno objedinjuju sve ti ove osobine. Sve dok jednog dana, kad se tome najmanje nadaju, ne napuste svoje ćelave muževe i ne odu s bilo kim.

Nema mi druge do da to priznam: i ja počinjem da se pretvaram u To. U ono što nikako nisam želela da postanem. Verovatno sam već dobila više nego dovoljno upozorenja. Videla sam u knjigama, u filmovima, u komšiluku. Ali meni to nije moglo da se desi. A ipak se dogodilo: počinjem da mešam lepotu s mladošću.“

 

„Sledeće što će me zaboleti biće trenutak u kom ću dopustiti sreći da uđe u moj život. Da, dolazi. Prepoznajem je. I slutim sledeći udarac: ne bol gubitka, već griže savesti zbog svega onoga što će se tek desiti. Kao što je ovaj današnji dan, da ne idemo dalje. Kao što je ovo bezobrazno sunce koje ulazi kroz prozor naše spavaće sobe, kao dečak kad razbija vazu.

Uplašim se kad te ponekad na trenutak zaboravim. Onda odmah trčim da pišem. Nemaš na šta da se žališ. Čak i kad te zaboravim, to me podseća na tebe.

Mislila sam (to je tako divno očigledno) da će, kad te izgubim, najgore biti to što te više neću imati. Ali ne: i dalje si ovde, mislim na tebe dok razgovaram sa sobom. Da ne zađemo previše u ezoteriju recimo da si se pretvorio u deo mog bića. Sad kad se polako navikavam na samoću (ili u najboljem slučaju na to da poneku subotu provedem s ko zna kim), najteže mi pada da prihvatim to da više nisam deo tebe. Više te ne činim. U tom smislu, i ja sam umrla.

Ali pogledaj samo to sunce kako je besramno.“

Andreas Neuman „Razgovori sa sobom“, Booka

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

  1. Izvrstan članak, pogotovo ovaj dio… Da ne zađemo previše u ezoteriju recimo da si se pretvorio u deo mog bića. Sad kad se polako navikavam na samoću (ili u najboljem slučaju na to da poneku subotu provedem s ko zna kim), najteže mi pada da prihvatim to da više nisam deo tebe. Više te ne činim. U tom smislu, i ja sam umrla.

    Ali pogledaj samo to sunce kako je besramno.“

    Ovo je SJAJNO! Pravi pisac umije da prenese emociju, a dok sam čitala ovaj post čitavo vrijeme sam osjećala. Bravo!!! Rahela xxx http://www.raheladrusko.com

    1. Rahela, to nije moje :) to je citat iz romana „Razgovov sa sobom“. Ko nije prošao to… ostajanje posle nekog teško razume, ali ko je bio u poziciji, shvatiće i biće mu lakše… jer će znati da nije sam u tome. Da i drugi imaju taj osećaj – kao da su nekog izdali jer se vraćaju u život. A baš tako treba..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.