Alis Ferne „Ljubavni razgovori“

„Uživali su, isto kao mnogo godina ranije, na terasi bistroa sličnog ovom, kad su prvi put razgovarali, u studentskoj četvrti velike prestonice. Neki trenuci se ponavljaju, s okrutnošću koja potiče upravo od toga što se ne ponavljaju, i, pre svega, od onog što skrivaju: uništavanje, raspadanje, venjenje svega što živi, hladnoću prema onome čemu teže stvari i bića, neku vrstu neshvatljivog i nezaobilaznog užasa kakav bi mogao da bude život kad se ne bismo trudili da zaboravimo ćemo umreti. Da li bi u potpunoj vidovitosti bilo više ili manje smeha? Ne bi se ona tada prepustila saučesničkoj radosti da je znala kakve će joj muke doneti to što je krenula za jednim zadivljenim pogledom. Da je mogla da predvidi do koje mere žena može da bude očarana jednim glasom i uspomenom na kratkotrajnu idilu. Kao da je pogrešno procenila žensku vernost, po kojoj su sećanja na telo i povremeno prisustvo jednog zvuka dovoljni da se usadi iskonska želja za sasvim određenim muškarcem, ono što može da se nazove ljubavlju. On ju je uvek samo gledao i govorio s tim glasom koji je za nju bio pesma sirena. Ne čineći ništa. Postojala je samo baršunasta tekstura što je šaputala kao na jastuku pored voljenog bića, uveče, pre nego što zaspimo…“

 

Alis Ferne „Ljubavni razgovori“, Laguna