Bićemo zahvalni ako smo iz prošlog poplavnog iskustva nešto naučili

Letos smo, u nameri da upoznamo Istočnu Srbiju stigli do Kladova. Rekoh tada… divne li varošice, sačuvala duh starog, ušuškana podno planine, podupire je Dunav…

Prođosmo usput i pored table na kojoj je pisalo Majdanpek – i pomislih – tamo će nas sledeći put voditi cesta – jer imamo tamo prijatelja kog treba da upoznamo… Tamo nam je Dejan Zlatić.

Videsmo i tablu za Tekije i prođe mi kroz glavu – vidi, pa i mi ovde iza Petrovaradina imamo naše Tekije i crkvu neobičnu.

Sve to videh, negde tamo i kafu popih, i s nekim ljudima koju reč razmenih… pa mi dođe sve pomalo familijarno.

Zato pitam – možemo li mi kako pomoći? Možemo li nešto da ubrzamo?

Da su nam srca uz ljude kojima je voda pred jesen prelila to stoji. Da osećamo i da želimo da pomognemo to stoji – ali kako to uraditi da brzo ima efekta? Poučeni prolećem i poplavama iz tog perioda i poučeni da su ljudi dobrim delom još nezbrinuti – pitanje je – kako brzo i konkretno pomoći?

Da li smo sada efikasniji? Hajde da ne pokaže vreme već da budemo brži od vremena…