Ne pravite od frajle sponzorušu – ili gde je sad naš Novi Sad?

Nekada smo brojali koga više nema. Poslednjih godina mogli bismo da uvedemo novu igru:

– koje kuće više u gradu nema

– koja znamenita radnja više nije obeležje grada

– koje drvo više nema koren u ovom gradu, a pustilo ga je prilično davno…

Jednom sam već pisala sličan tekst, u pitanju su bile knjižare i knjižarnice, pa su mi neki pokušali objasniti da ne razumem da se stvari menjaju i da je to cena progresa. Ljudi, pa „Progres“ je među prvima u novim naletima platio cenu napretka.

Napredak nije rušenje svega što ne donosi profit. Napredak nije rušenje svega što nije tvoja uspomena. Napredak nije ako od frajle napraviš sponzorušu. Napredak nije lomljenje bagrema.

Moj otac, možda nije merilo stvari, ali kao mladić  je došao  u Novi Sad, spustio se iz Srema u Bačku. U Alekse Šantić 104. Momački stan. Malo dalje, u Tolstojevoj 70 živela je moja mama. U Alekse Šantića 104 sam rođena. Te adrese više nema. Tata se kao kroz maglu seti gde je to bilo. U tom kraju je stasao, momkovao, odatle išao na fudbalske treninge, išao na igranke u Partizan, u Egyseg… Upoznao mamu. Koja je živela u Tolstojevoj. U toj kući umro je i moj ujak – danas se zbog brojnih stanara još uvek natežu oko te kuće – ali kad nategne to što će nažalost nategnuti ni te zelene kuće sa rešetkama na prozorima, da neko ne uskoči, biti neće. U toj sam kući prve korake napravila, progovorila. Moj drugi ujak se oženio, opet blizu – u Avgusta Cesarca 5. Ni toga više nema. Taj deo se sada zove Danila Kiša, umesto kuće u kojoj je živeo sad su neke zgrade, ulica je postala potpuno neprepoznatljiva. Kafane na ćošku više nema, a u njoj je u jednoj tuči moj stariji ujak skoro ostavio sebe… Nema više starog Novog Sada. Nema ni Tri čekića, nema Piroš čizme, nema Prolazne Name, nema više bioskopa Jadran, nema više mlečnih restorana, nema ničega. Od neki dan nema više ni Pečurke, ni Kuglane…

Vraćam se na mog oca. U retkim prilikama, kada iz Petrovaradina dođe da nešto obavi u centru – više se ne snalazi. Pogubi se na Grbavici gde je svaki ćošak znao jer tih ćoškova više nema, a on nije bio svaki dan tu da proprati promene. I onda pomislim  – kako li je nekom ko je pre 20 godina napustio grad i sad bi da obiđe staze svog detinjstva. Kakav je osećaj kad shvatiš da sve što te je obeležilo više ne postoji. I nije stvar u tome što se ime zagubilo nego što je sve fizički nestalo.

Mog grada nema i ne znam šta da radim – ovo je priča i za suze i za smeh, mog grada nema al’ ja živim u nadi (parafraza Balaševića) … besmislenoj, jer srešćemo se samo na slikama, razglednicama, u priči onih koji još pamte, a onda će i to da nestane.

I nije to cena napretka. Razumem ja da se neke kuće moraju porušiti – ali gradovi koji brinu o svojoj istoriji i tradiciji imaju obavezu da očuvaju sve što je vredno i uklope u savremene građevine. Da sačuvaju sliku grada, da sačuvaju istoriju i ukomponuju je u nove tokove.

Ponekad imam utisak da ćemo, nastavi li se sa ovakvim odnosom prema vrednostima od grada imati samo ime NOVI SAD a da nas, osim ljudi više ništa za njega neće vezivati. A takva pomisao mnogo boli…