Listam dan za nama.

Još jedan pokušaj samoubistva.

Teški dani ovog proleća. Teško vreme, nešto čudno u vazduhu.

Naleteh i na jedan komentar sa koncerta Nouvelle Vague, na koji sam u jednom trenutku pomislila da bi lepo bilo otići.

Kažu bila je nesnosna gužva. Treći nastup iste grupe u Beogradu. Prva dva prošla kako treba. Treći – organizator se verovatno razboleo od

čuvene srpske boljke – pohlepe. Koncert održan u fabričkoj hali nepredviđenoj za koncerte. Da li to znači da se bezbednost na javnom mestu

kontroliše samo u Novom Sadu? Nebitno, jer, nekom srećom uvedosmo kategoriju koncerata na koje nećemo ići, te su Nouvelle Vague ostali upravo u

toj kategoriji – još jedan na kom nismo bili.

I nije mi žao. Oni su jedna od onih grupa za koje me ne veže ništa intimno. I mislim da bi se deo iluzije razbio, jer kad ste ravnodušni onda nemate rašta ni praštati. Jednostavno pustite da ode. Ovako, ja i dalje volim da ih čujem, ali bez preterena želje da ih vidim.

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=ekQZPozjCX8]

S druge strane, volela bih da Rundek ne ode u isti koš sa svim onim na koje nismo otišli. Ne zato što će svet da stane. Niti će se išta promeniti i ako odemo.

Ali, Haustor, sada već samo Rundek, nose tu zvezdanu prašinu i među nama postoji ta ljubav zbog koje se prašta i to što ćemo verovatno slušati samo, ili većinom pesme sa poslednjeg albuma. Ali, uz Haustor smo rasli. Bila je to muzika koja nas je počela deliti. Neki taj val nisu mogli progutati, ili je gutanje išlo samo do Moje prve ljubavi . Mada im je i to bilo pomalo bezveze, ali to su još mogli da gutaju. Kao i Enu. Te pesme su jedino i stizale do tadašnjih Hitova meseca.  Bile su melodične. I pristupačne. A  ja sam ih nekako najmanje volela. Sad pokušavam da se setim koju sam to pesmu sa prvog albuma najviše volela, i mada mi se po glavi mota Crni žbir, ipak je moja večita himna Mijenjam se i ‘60-’65. Ova druga je foršpan mog filma o kući i stolici i verandi… Volio bih… Ja bih mog’o da mogu… Haustor je uvek imao taj potencijal, retko korišćeno vreme u rNr poeziji.

Naravno – ako izostavim jei pesmu Tko je to bio (djeco...), jako bih se ogrešila.

Drugi album je već čista klasika i tek tu postaje teško odlučiti se za najbolje od jednako dobrog. Zadnji pogled na Jersaleim, možda se izdvaja, po prepoznatljivosti, ali, nekako me intimna povest više vraća na Radničku klasu. Treći svet. Album vrlo ujednačen i jak. Kao knjiga sa osam jednako dobrih poglavlja i jednostavno preskakanjem jednog, drugo gubi na snazi.

Sejmeni, Take the Money and Run, Šejn i Šal od svile. Četiri moćne pesme, bez kojih, dobro, drugu po redu bih iz antologije mogla da izbacim, ali ove tri, jesu manifest vremena, kao opraštanje od jednog doba, od nekih ljubavi, od jednog perioda, ideologije, prolaznost tako surova, tako iskrena tako proročka – revolucija sa šalom oko vrata, tankom cigarom i mamuzama, u gradu koji je premali za jednog od nas. Snovi večitih dečaka, pravda, non pasaran, oproštaj i odlazak niz reku. Parobrod kojim neko odlazi na zapad, noseći u srcu jednu nikad prežaljenu ljubav. O životu koji nismo birali, i trenutku da se promene sa prvog albuma najzad dese. Dosanjati verandu.

Tajni grad. Dobar. Jednostavan. Ali, za mene revolucija je prošla. Ostala je čista ljubav. Skidaj se. Uzalud pitaš tko ide. Dobre, ali su bile senke onoga pre. Uhode.

Koncertni album – Ulje je na vodi, vraća Haustor još jednom u sećanje i onih koji ih baš nisu voleli. Snimak star 13 godina. Te godine, ili tih godina bilo je to sećanje na jedno doba koje se, nažalost neće vratiti, kao godišnjica mature, ili godišnjak sa neke davne mature. Sjajan album, sjajan koncert u Kulušiću, sjajna završnica zvanične priče o Haustoru.

Veliki mag, čovek u belom, jedna od onih sintagmi koje spadaju u privatne asocijacije, počinje solo karijeru. Ništa manje dobru od ove sa Haustorom. Jer sve toliko liči, a opet je potpuno drugačije. I svi koji su voleli Haustor vole Rundeka jer nije izdao ideju, ali, zanimljivo je da, oni koji su tada zavoleli Rundeka, nisu naknadno otkrili Haustor. Što mi je, lično, nekako drago. Kao potvrda da se nismo tek tako bili- totalno drukčiji od drugih (Vještice – koje nisu uspele da postanu magovi, ali ostaviše nekoliko dobrih pesama. Kada je čovek u belom stavio šešir na glavu i poput Taličnog odjezdio na zapad… sve ostalo, osim njega, otišlo je u legendu.

Ovo je samo moje lično ili intimno iščitavanje. Znam one koji će se složiti, ali još više onih koji misle totalno drugačije. Što je dobro. Jer, voleti Haustor i filozofiju života jednog D.R. a misliti totalno isto, bilo bi kao izdajstvo.

Za kraj ipak ostaje Šejn zbog snova…

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=UKOGjNq9GKk]