Dobro more moje

Rekoh već, nije jesen ta koja me istrese iz cipela od melanholije, raznih prodrmavanja i promišljanja. Ja se s jeseni zaljubim, a u proleće, kad se svi snegovi otope i mene stignu nemiri i otvore se pitanja, onda mi treba jedno dovoljno veliko more u koje mogu da se ulijem, koje će me jednostavno prigrliti i nemire rastopiti u svojoj širini i postojanosti.

E, baš takvo jedno postoji, i samo moje je.

(P)ostoja(no), mirno i ume da prihvati svu nabujalost i svaki nalet moje vode. Dobro moje more, pokuša ponekad da me ubedi da je moja voda na njega naišla onda kad se u njega više toliko nabujalog uliti ne može.

Ali, već u sledećem času, dokaže mi suprotno. Pusti me da se utopim u njegovom beskraju, i to čini upravo tako kao da se čitavog

svog veka samo za mene spremalo.

Dobro more moje, izvuče i poslednji atom nemira iz mene, i ne brine za planinske vrhove koji će tek da se tope. Ima u njemu mesta za svu moju vodu, kao što u mojoj vodi svaki talas koji suprotno svakom zakonu prirode, on ubaci, ostavi predivan trag. Lepo je kad potok pronađe dovoljno jako i sigurno more. U stvari, ne lepo, već sudbinsko i kao vaseljena veličanstveno. Kad se susretnu dve energije koje mogu da umire jedna drugu, i da iz tog mira stvore novu snagu, tada se i zakoni prirode, gravitacije i ostalih sila mogu promeniti. Tada i more svoje talase u zanosu u potok usmeri. I, sve to traje jedan veličanstveni tren, a onda se opet tako pomešani, nestašni talas i umirena reka, uliju u večiti beskraj.

Čudesan krug, kao što je čudesna priroda i putevi koji nas jedni drugima vode.

Šta da vam kažem? Osim da bezmerno volim svoje more i kad je mirno i kad njegovi talasi prkose prirode. Malo li je?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.