Razmišljam o ljubavi. Ne pitam se šta je, niti kako je definisati, niti kako je prepoznati. Manje više svi to znamo, svako je barem jednom onako izistinski, zaprave (što bi rekli) osetio sve prednosti i mane ovog stanja.
Nedefinisana, neuhvatljiva, neopisiva. Pada mi na pamet da je ljubav naše drugo lice. U svakom pogledu. Izvuče iz čoveka neslućene stvari i izdigne u nemerljive visine.
Bez ljubavi smo zaista ništa. Kad sam u jednom trenutku svog života došla do faze da ne osećam ništa ni radost, ni tugu, ni bol ali ni ljubav bila sam uplašena. Istinski.
Ja sam inače plašljiva osoba i ono što me najbolje i najlepše čuva jeste ljubav ljudi koji su u mom prvom krugu. Jednom davno, jedna draga osoba mi je rekla – kada ti je teško, kada posumnjaš u sebe i kad te sve sustigne koračaj ulicom uzdignute glave u ritmu ljubavi.
I, da znate, nije ovo nikakva nauka, niti specijalno učenje, hodajte u ritmu imena onog koga volite i ko voli vas. Osećaj usamljenosti i straha se povlače pred snagom ljubavi. Ljubav vam tako dođe kao jaka doza droge koja vas drži visoko iznad svih banalnosti ovog sveta.
I, sad, pokušajte da zamislite da vam neko gumicom izbriše osećanja. Nema ih. Vi spavate, jedete, dišete, radite, pričate ali sve što je ljudsko se odbija od vas. Ne bojite se, ali ni ne volite. Andrenalin vam je toliko nizak da ste spremni da uradite i stvari kojih se u realnim i normalnim okolnostima ježite.
Ako ovo niste doživeli, budite zahvalni, i nemojte nikad, ni u šali da se odričete svojih emocija. Eh… sad samo ne bih toliko volela, ili kad me ovo ne bi toliko plašilo… To je znak da ste živi, da osećate, da se suočavate, da ste spremni da se borite, da osećate svoje srce i njegove damare.
Onda se jednog dana nešto desilo. Ne mogu vam opisati beskrajnu radost i ushićenje kada sam shvatila da je neko sklonio kamenčiće sa mog srca i da je ušao u njega, smestio se, počistio paučinu i širom otvorio prozore. Nisam bila sigurna hoće li ostati, nisam bila sigurna oseća li on da ja osećam, ali to zaista nije bilo važno u tom času. Ono što je meni bilo važno jeste da sam ponovo živa. Da drhtim, da želim, da se smejem zbog nečijeg osmeha, da čekam da čujem glas, da vidim oči.
Ljubav stvarno jeste naše drugo lice. I kao što rekoh, nije ni lažno, ni pravo, ni iskreno ni varljivo – jednostavno kad volimo mi smo potpuni. Celi. Svoji. Onakvi kakvi smo na ovaj svet i došli. I samo tako celi možemo i da nađemo nekog istog, kompletnog. Ko će nas voleti samo zbog nas. Dva druga lica koja komuniciraju u prvom licu…
Sad, ako pričamo o filmu – skoro svaki u sebi sadrži zrnce ljubavi, ali meni je prva asocijacija bila Nothing Hill. Romantična limunada koju bih uvek iznova i iznova mogla da pogledam – da vidim sva ta druga lica ljubavi.
0
Leave a Reply