Prvih 6… idemo dalje.
Probudila sam se. Zaspah jednom davno u kamen pretvorena. I usnih teški san bez snova. I bi mi telo teško, i ruke hladne kao od olova. I snih tako dugo, bez slika i bez reči. No, počeše da se probijaju slike u san. Tvoje ruke su bile u njemu. Tvoje ruke, tople, mirisahu na lavandu. Tvoji prsti pronađoše moje lice. I svaki od njih upi u jagodice po jedan detalј po jednu malu sliku.
Jedan pronađe trag ožilјka na čelu. Drugi i treći prođoše linijama obrva, vodeći četvrti i peti preko očnih jabučica. Šesti je upijao linije nosa, dok su sedmi i osmi spoznali obraze. Deveti i deseti ocrtaše linije usana. Danima su dlanovi tvoji grejali moje olovnohladne ruke. Govorili su ti da si naivan, što se tako uporno spuštaš u kamen, kao rudar. Vikali su za tobom Srećno, a u sebi mislili, o luda li čoveka, ko još danas u moru drugih budi jednu nepoznatu ženu?
Danas, kad je sve postalo toliko jednostavno i dostupno, kada više ne postoji glagol upoznavati, već samo upoznati. U vreme kada se lјudi samo okrznu, kada uveče upoznaju jednu dušu, ali se do jutra samo mimoiđu i ništa se o njoj ne potrude saznati. Ni zašto trepti, niti kako diše, ništa o njoj se požele da otkriju. Ti, zaista bejaše čudak u njihovom svetu. Budio si me, kao što proleće svake godine bez izuzetka ponavlјa jednu te istu radnju, u krug, a opet kao najveće čudo, budi sav zaspali svet. Budio si me jednostavno kao da si ti proleće, a ja prvo prolećno cveće. Budio si me svojim strplјenjem i trplјenjem. Svojom lјubavlјu.
Nije te obeshrabrio taj dugi niz dana u kojima si strplјivo preplitao prste sa mojima, a ja uporno i nepomično ćutala. Kad bi te savladao umor legao bi pored mene, stavlјao moju glavu na svoje grudi i puštao da slušam ti disanje. Kao obrnuto rađanje, ti bio si muškarac koji me je vratio u prva sećanja, kad samo je mirni otkucaj srca majke i njeno disanje bila spona sa svetom. Bio si onaj koji će me ponovo roditi i sačuvati svojom lјubavlјu i jednostavnim strplјenjem. Kao što ni lik majke pre rođenja ne spoznamo, ali je zavolimo bezrezervno i bez pitanja, tako sam i ja tebe počela da volim. Jednostavno, nežno i toplo.
I puče onaj kamen. Raznese ga vetar na stotinu strana. I uplaši svet nenaviknut na život iz kamena. Nenaviknut na jednostavne stvari. Svet, izgublјen u mističnim ritualima mimohoda. I, ostah da ležim pred nogama lјudi, ali neuplašena, jer novorođeni ne poznaju strah. Moj pogled je pokušao da ti pronađe lik. Tvoj, koji si univerzum u kamen upleo i jedinom i svemoćnom silom me iz njega nanovo izrodio. Tražila sam ti oči, lice tvoje.
Ali, odgura te svet. Postavi sebe u prvi plan. Svoju radoznalost postavi između tebe i mene.
I, znam ja da si ti tu. Osećam da iz svake mi pore jedan izvor lјubavi prema tebi teče. Spaja se u beskrajnu reku. Ljubav je moja prethodnica tebi, koji si me svojom bezbrižnošću i toplinom preporađao iz kamena. Tebi, čije lice videla nisam, ali te volim. Moje srce kuca pesmu tvoga bila.
Tvog, koji veruješ u jednostavne stvari kao što su sjaj u travi i rosu na cvetu. Tebe koji si smogao snage i strplјenja da dozvoliš da se duše kroz dodir upoznaju. Kao da su prve i jedine na ovom zemalјskom šaru. Prozirne i čiste preplitane u dugim časovima tišine. Preplitahu se pre tela. Opipavahu se kao što su se pipali moj olovni dlan sa tvojim toplim. Utiskivale se jedna u drugu. Kao u mekim jastucima kad glave ostave trag. Tako smo se upleli. Tako te volim, a još uvek ne znam ko si. Okružuje me svet, ali ja čekam samo jednog – tebe da mi dođeš.
Neka to bude u sunčano popodne. Kad se sav radoznali svet raziđe i ostanem sama. Sedeću na klupi, pod drvetom i gledati u senku. Ti sedi tada pored mene. Nasloniću ti glavu na rame. Ne žuri da išta mi kažeš. Pusti da one dve razigrane duše dođu na svoje mesto. Da se ugnjezde u nas. Da obrisima svojim izvajaju naša tela ukočena od dugog čekanja. I sedećemo tako dok jato leptira ne sleti na nas, kao blagoslov, kao dobra vest, kao šapat vetra… da zaslužili smo još jednom da letimo…
0
Leave a Reply