DA LI PREPOZNAJEŠ SNAGU LJUBAVI

Prvih 6… idemo dalje.

Probudila sam se. Zaspah jednom davno u kamen pretvorena. I usnih teški san bez snova. I bi mi telo teško, i ruke hladne kao od olova. I snih tako dugo, bez slika i bez reči. No, počeše da se probijaju slike u san. Tvoje ruke su bile u njemu. Tvoje ruke, tople, mirisahu na lavandu. Tvoji prsti pronađoše moje lice. I svaki od njih upi u jagodice po jedan detalј po jednu malu sliku.

tumblr_mnqor3t59a1rpe0jco1_1280
http://themountainlaurel.tumblr.com/post/52005059127/by-the-first-snow

Jedan pronađe trag ožilјka na čelu. Drugi i treći prođoše linijama obrva, vodeći četvrti i peti preko očnih jabučica. Šesti je upijao linije nosa, dok su sedmi i osmi spoznali obraze. Deveti i deseti ocrtaše linije usana. Danima su dlanovi tvoji grejali moje olovnohladne ruke. Govorili su ti da si naivan, što se tako uporno spuštaš u kamen, kao rudar. Vikali su za tobom Srećno, a u sebi mislili, o luda li čoveka, ko još danas u moru drugih budi jednu nepoznatu ženu?

Danas, kad je sve postalo toliko jednostavno i dostupno, kada više ne postoji glagol upoznavati, već samo upoznati. U vreme kada se lјudi samo okrznu, kada uveče upoznaju jednu dušu, ali se do jutra samo mimoiđu i ništa se o njoj ne potrude saznati. Ni zašto trepti, niti kako diše, ništa o njoj se požele da otkriju. Ti, zaista bejaše čudak u njihovom svetu. Budio si me, kao što proleće svake godine bez izuzetka ponavlјa jednu te istu radnju, u krug, a opet kao najveće čudo, budi sav zaspali svet. Budio si me jednostavno kao da si ti proleće, a ja prvo prolećno cveće. Budio si me svojim strplјenjem i trplјenjem. Svojom lјubavlјu.

Nije te obeshrabrio taj dugi niz dana u kojima si strplјivo preplitao prste sa mojima, a ja uporno i nepomično ćutala. Kad bi te savladao umor legao bi pored mene, stavlјao moju glavu na svoje grudi i puštao da slušam ti disanje. Kao obrnuto rađanje, ti bio si muškarac koji me je vratio u prva sećanja, kad samo je mirni otkucaj srca majke i njeno disanje bila spona sa svetom. Bio si onaj koji će me ponovo roditi i sačuvati svojom lјubavlјu i jednostavnim strplјenjem. Kao što ni lik majke pre rođenja ne spoznamo, ali je zavolimo bezrezervno i bez pitanja, tako sam i ja tebe počela da volim. Jednostavno, nežno i toplo. 

I puče onaj kamen. Raznese ga vetar na stotinu strana. I uplaši svet nenaviknut na život iz kamena. Nenaviknut na jednostavne stvari. Svet, izgublјen u mističnim ritualima mimohoda. I, ostah da ležim pred nogama lјudi, ali neuplašena, jer novorođeni ne poznaju strah. Moj pogled je pokušao da ti pronađe lik. Tvoj, koji si univerzum u kamen upleo i jedinom i svemoćnom silom me iz njega nanovo izrodio. Tražila sam ti oči, lice tvoje. 

Ali, odgura te svet. Postavi sebe u prvi plan. Svoju radoznalost postavi između tebe i mene. 

I, znam ja da si ti tu. Osećam da iz svake mi pore jedan izvor lјubavi prema tebi teče. Spaja se u beskrajnu reku. Ljubav je moja prethodnica tebi, koji si me svojom bezbrižnošću i toplinom preporađao iz kamena. Tebi, čije lice videla nisam, ali te volim. Moje srce kuca pesmu tvoga bila.

Tvog, koji veruješ u jednostavne stvari kao što su sjaj u travi i rosu na cvetu. Tebe koji si smogao snage i strplјenja da dozvoliš da se duše kroz dodir upoznaju. Kao da su prve i jedine na ovom zemalјskom šaru. Prozirne i čiste preplitane u dugim časovima tišine. Preplitahu se pre tela. Opipavahu se kao što su se pipali moj olovni dlan sa tvojim toplim. Utiskivale se jedna u drugu. Kao u mekim jastucima kad glave ostave trag. Tako smo se upleli. Tako te volim, a još uvek ne znam ko si. Okružuje me svet, ali ja čekam samo jednog – tebe da mi dođeš. 

Neka to bude u sunčano popodne. Kad se sav radoznali svet raziđe i ostanem sama. Sedeću na klupi, pod drvetom i gledati u senku. Ti sedi tada pored mene. Nasloniću ti glavu na rame. Ne žuri da išta mi kažeš. Pusti da one dve razigrane duše dođu na svoje mesto. Da se ugnjezde u nas. Da obrisima svojim izvajaju naša tela ukočena od dugog čekanja. I sedećemo tako dok jato leptira ne sleti na nas, kao blagoslov, kao dobra vest, kao šapat vetra… da zaslužili smo još jednom da letimo…

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (14)

  1. Ovako se srcem piše…Tako toplo, nežno, prepuno ljubavi. Drago mi je što je kamen pukao i razlila se ljubav…Divno! Uživam u tvpm pisanju a vas dvpje uživajte u svojoj ljubavi do kraja sveta!

    1. Jeste. Ovo je moja zahvalnica mom dragom – koji je u jednom teškom trenutku imao živaca, strpljenja, ljubavi… svega da dopre do mene i probudi ljubav… Hvala ti!

  2. Divno!
    ….da zaslužili smo još jednom da letimo…
    Mnogi to ne dožive opet, a to je suština svega.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.