Gledam korice i pokušavam da proniknem u sadržaj knjige. Na šta li mene asocira? Šta li je autor imao na umu kad se baš za takvo rešenje opredelio? Većina korica ne nose priču – ali ove – i te kako zovu da ih iščitate. Da li se otkopčava ili zakopčava? Da li uopšte može da izađe iz svog odela, svoje uloge, sudbine? Da li je cigareta u njegovoj ruci znak da je odustao? Na trenutak me asocira na jednu Kamijevu fotografiju. Jasno mi je da je autor fotografija pratio određeni trag u priči. Pratim i ja i njega i Slađu i uranjam u priču.
Prva, druga, deseta… strana – davno ne uronih tako u štivo. Slađa piše roman u muškom rodu, u prvom licu. Nije prva koja se opredelila za ovu formu pripovedanja, ali se sve vreme junački držala u sedlu i ispričala sjajnu savremenu priču.
Glavni junak, sticajem okolnosti, biva izbačen iz svakodnevne kolotečine, doživljava nezgodu koja mu život u trenutku okrene u neočekivanom smeru. Naš junak prihvata svoju sudbinu bez mnogo preispitivanja, mogli bismo reći muški, ali i ezgistencijalistički – prihvata ono što mu se dešava kao svoju sudbinu, kao manje-više neizbežni sled stvari i baš zbog takvog svog stava postaje nam simpatičan i sve vreme navijamo za njega.
Simpatičan je i sudbini koja ga prati u romanu. Ne opirući se mnogo toku dešavanja on dobija mnogo više od onog čemu bi se pre neobičnog obrta na početku ikada mogao i nadati.
On je svestan svojih ograničenja, svestan godina, pozicije, svestan grešaka koje je pravio i kuda bi ga život odveo da mu se nije to nešto dogodilo.
Slađa Kručičan je napisala jedan britak, savremen, dobro koncipiran roman u kom nema mnogo junaka, pa je time njen prvenac još vredniji – jer uspeva da drži pažnju čitaoca vešto vodeći Dušana Petrovića kroz niz situacija, reagujući upravo onako kako bismo i mi, da smo u njegovoj koži, reagovali.
I opet se vraćam na početak – svi smo mi zakopčani u neki svoj život – i kad nam sudbina da znak da je vreme da se preseberemo i iskočimo iz jednog odela u drugo (da iskočimo, ali ne iz kože već iz jedne priče u drugu) da bez mnogo pitanja prihvatimo. Promena će se desiti, prihvatili je mi ili ne.
Kako je to sudbina promenila Dušana Petrovića – saznaćete ukoliko pročitate roman „Svici u tegli“.
Moja topla preporuka.
0
Leave a Reply