48-49. dan
Ovo je trebalo da bude jedno vrlo oštro blogovanje, nešto nalik kritici sa posebnim osvrtima. I da sam ga juče pisala sigurno bi bio takav, ali danas kad saberem i oduzmem levo i desno sve ono što ima zupce, ostala samo konstatacija. O čemu se naime radi?
Stvarno mi idu na živce ovi likovi što me dodaju na listu prijatelja samo zato da bih im ja bila jedan od obožavalaca, pratila, komentarisala i lajkovala njihove statuse, a da se oni pri tom, nikada ne oglašavaju na mom zidu! Kad ste već toliko prezauzeti slavom ili obavezama, šta ćete na Fejsu?! Ako se ikada dočepam vaših, Bogougodnih ili lovarnih pozicija, obrisaću profil! Ili ću, možda, ostati normalna?! :-) napisa ovo juče moja draga Snežana Medan
Složih se ja sa njenom konstatacijom. Slažem se i danas, samo danas shvatam da smo i mi pomalo krivi što im to dozvoljavamo. Svaki put kad mi poziv za prijateljstvo pošalje neko za koga nemam ni pojma ko je, ili sam samo čuli za njega, ili je prijateljev prijatelj, ili je neko čiji rad pratim ali se inače ne znamo treba da ODBIJEM POZIV ZA PRIJATELJSTVO. Jer, i dalje će rad dotične osobe ostati javan, jer njima i dalje treba publika i jer svi mi pišemo, stvaramo, pravimo nešto da bismo svetu to objavili, inače ne bismo bili na ovom virtuelnom nebu.
E, sad neko to radi samo zato što voli da piše.
Neko radi da bi stekao popularnost.
Neko radi da bi reklamirao svoj posao.
Neko da nas uvuče u neki posao.
Neko da bi nam nešto prodao.
Neko zato što nema pametnija posla…
a naše je da odlučimo da li nam se to nešto dopada, pa da zapratimo ili da se ne osvrćemo. I to je lako sve dok nismo PRIJATELJI. Onog časa, kada vas neko pozove za prijatelja (na osnovu toga što ste nekad komentarisali, podelili njegov post ili lajujete redovno), prelazi granicu samog marketinga – znato ono kao kad čitate novine, a novinar ne zna da li ste pročitali njegov tekst jer se ne poznajete. No, kad postanete prijatelji (može i sa tim novinarem), od tog trenutka bi bilo lepo da i on primeti da vi nešto pišete, radite, stvarate, da vas podstakne, da postoji ta fina interakcija. Jer, kao što rekoh dok smo u fazi anonimnosti ja sam taj koja sam sama birala da čitam, delim, komentarišem nečiji rad i delo. No, onog časa kad je taj poželeo da postanemo nešto više od dva zrnca u Intenet svemiru, da se povežemo prijateljstvom, on bi trebalo da ima neku ideju koga je pozvao za prijatelja. Time što NIKAD ne odreaguje ni na jedan moj tekst (pređoh na lično jer mi tako najlakše da objasnim), nikad mu ni jedan moj status nije bio simpatičan, nikad ni jedno slovo nije ostavio na mom blogu ili ako je lakše na FB profilu gde smo mi šatro prijatelji, onda se zapitam – da li stvarno sve što sam do sada napisala nije zaslužilo ni jedan lajk? Da li je sve moje baš tako bljak, da je sramota ostaviti i trag ispod toga? Ili se radi o nečemu drugom?
Moja neka razmišljanja su ovakva:
– ili ih stvarno nikad ne čitaju
– ili im se stvarno ne dopada
– ili bi lajkovanjem, komentarisanjem, ne d’o Bog deljenjem istog počela da se narušava fina ravnoteža između dva sveta… (o ova dva sveta – velikom i malom, nešto me mrzi večeras).
E, sad moram da se vratim nekoliko koraka unazad. Izuzetno poštujem ljude koji nisu na mojoj listi prijatelja a čitaju, komentarišu i dele. Takođe mi je mnogo drago moje blogersko jato (divni ljudi, divne žene :)) sa kojima sam baš putem pisanja njihovog i mog prvi put ukrstila puteve. Mnogo volim svoje prijatelje iz realnog života – neki i ne znaju da pišem, neki ne čitaju, jer jednostavno ništa od tog blogerskog ih ne interesuje – njima je to dopušteno jer oni su moji od pre svih blogova i pre svih mojih pisanija. Oni su moji prijatelji i naša se prijateljstva nečim drugim mere (ako se ona i meriti mogu, jer neke druge stvari su uslov da neko bude pravi prijatelj). O
Sve gore napisano odnosilo se na one koji nas skupljaju tako po FB da im glumimo na profilu. Ovo što je Snežana napisala ja sam u inboxu sa nekim dragima već komentarisala. Znači, nije ovo pojava od juče. I nije da se svi mi oblačimo u onoj radnji gde prodaju košulje koje se kopčaju na leđa, samo smo nekako fin neki svet. No, onda shvatiš da mnogo tog finog sveta ima i da je to kao u politici – gde vas pitaju da li ste za njih i mogu li računati na vaš glas, a vi onako fini kažete – PA MOŽE. Pa se tako obećasmo nekoliko puta… I sad došlo vreme da NEĆE DA MOŽE.
Barem što se mene tiče, počeću da se opraštam od statista. Ne kažem da se neću pratiti njihov rad, ali ne moram svaki čas u objavama da imam njihove uratke. Kad nabasam pročitaću. Kad bi stigne mail da su objavili nešto novo, pročitaću. A do tada…
Ne znam zašto mi se sve vreme vrti ona Balaševićeva…
https://youtu.be/lcs-xHqXmWE
0
Leave a Reply