Dan četrdeset peti – mala savršena igra za dvoje

45. dan

Nešto mi se ove savršene igre motaju po glavi. I sve mi tako neki savršeni naslovi iskaču na FB. Čak je jedan povezao i detoksikaciju i savršenu igru ;) Tako da ću večeras jednu baš takvu, možda malo stariju, ali svevremenu da ostavim za laku noć…

Spustio je usne na njen stomak.

Poljubac poput povetarca jedva je okrznuo, ali ipak ona se promeškolji u snu.Spustio je još jedan. Nekoliko milimetara niže. Lagano. Milimetar po milimetar kao lagano kotrljanje niz brdo. Sa strane je njen trbuh baš tako i izgledao poput blagog uzvišenja sa kog se moglo na dve strane – s mesta na kom je on ležao  – levo bi poljupci klizili ka njenim grudima, a nadesno, mangupski se nasmešio, do vrhova prstiju na nogama. Sve ostalo je u ovoj igri bilo brdo i podbrđe.

Voleo je njen meki stomak i pupak koji je ličio na majušno jezero. Razmišljao je kako bi u toj mekoti mogao da raste jedan sasvim novi život – kako bi tada linija koja vodi na desno niz padinu postala tamnija – koža blago razvučena i napeta. Podigao je ruku desetak centimetara iznad njenog pupka i pokušao da zamisli da spušta usne na to mesto. Zahtevalo je isuviše napora i pomeranja. Morao bi da se podigne, a ni pogled više ne bi bio ovako lep i jedinstven. I sve ovo više ne bi bila igra…

Ležao je i dalje potpuno opušten pored nje. Prvi zrak sunca probio se kroz roletne i pao tačno na sredinu brdašca. O, pa mi se to igramo… reče on, više za sebe. Pratio je zrake  i kako su  se oni pomerali tako je on na mestima gde su do malopre bili ostaljao svoj trag, poput ljubomornog dečaka kome je neko dirnuo omiljenu igračku.

Život je igra, a mi smo igrači  – pomislio bi svako jutro, trenirajući maratonski sporu trku usnama po njenom trbuhu.

Svako novo jutro bilo je novi izazov za njega – hoće li stići do podnožja pre nego što sunce osvetli njeno lice…

Milimetar po milimetar…