Dani četrdeset drugi, treći četvrti – gde se izgubila dama?

42-44. dan

Uhvatiše me ovih dana jedna divna plavuša i čarobna crnka u mašinu – zbog ovih mojih trobroja, dvobroja… Objasnih im – da dani kao dani prolaze – pa onda jednim obuhvatim nekoliko dana… ali, njima je više do igre nego do mojih pokušaja da se izvučem. No, i dok ovo pišem osmeh mi na licu jer u stvari predivno je kad neko ima volje i želje da se šali sa vama, da se zaigra kao dete, kao dve devojčice poskakuju one svaka u svom gradu, nevidljive realnim očima ali srcima tako dobro dotaknute.

Pogodili ste, verovatno do sada da su ove dve slatkice Sneška i Farah…

I tako gledam ja njihove fotke ovih dana, gledam i Negoslavu i Lunu i Su i Danijelu… i sve divne blogerske dame i pomislim – od mene nikad neće biti dama. Svako malo obećam sebi da ću od… kupiti nekoliko haljina, nekoliko elegantnih bluza, sukanja, neke baš fensi cipele, detaljčiće i najzad postati elegancija na (vi)delu. Ali uvek stignem samo do eleganci u nekom izlogu i obećanje da je to sledeća stvar koju ću uraditi.

Znam dama si u srcu, duši, u ponašanju… Ali, ipak i odelo čini čoveka, i ženu. Ne mogu da se setim kad sam zakasnila na taj voz… Naša se mama jako trudila da budemo elegantne. Da nosimo lepe stvari, da budemo ženstvene, da imamo taj pogled koji ide uz određeno odelo, trudila se da nam usadi damski kod.

I bila sam na dobrom putu dok je mama šila, dok je nije mrzelo da za jedan dan sašije suknju, pantalone, haljinu, šta god poželim samo da budem feš. I cipele adekvatne uz sve to… No, onda se nešto desilo – kao da sam namerno počela da brišem svaki trag nežnosti i krhkosti u sebi i umesto da sebe otkrivam pogledima, počela sam da se pokrivam i skrivam i štitim menjajući time i izgled i sve što sam do tog doba naučila i doučila.

Prođu tako godine, osvrneš se unazad i shvatiš da si propustio mnogo toga. Za prosutim mlekom ne vredi plakati, to znam, samo mi ponekad bude žao što sam iz jednog loma napravila mnogo sporednih kidanja kasnije.

Kad se setim da sam za svoje venčanja šila odelo – sako i pantalone. Danas kad gledam te fotografije – da nisam nagnuta nad onom matičnom knjigom niko ne bi ni znao da su to fotke svečanog čina. Pomislio bi – izašli ljudi na večeru.

Možda zbog sveg tog skrivanja i bahatog ponašanja i ne mogu sada da pohvatam konce i da budem tako divna kao one. Uvek krenem od toga da jednom kao odvojim novaca da kupim barem … enti broj tih lepih i elegantnih stvari da ne bih treći dan morala da odustanem. No, kad dođe to moje zacrtano vreme baš se tada neki veliki računi naplaćuju, baš onda treba da izvagam šta mi je važnije i baš tada uvek odustanem.

A tako želim da budem dama. Da budem na blagoj, šatro oholoj distanci, dok toplo srce i dalje kuca za ceo svet, da se neko okrene i kaže – baš elegantna žena, kako ona to ume… Stvarno želim… I ovo su valjda jedini trenuci kad dopustim sebi blago samosažaljenje – jer pomislim – ako to uskoro ne uradim, kasnije više neće imati nikakvog smisla…

Ali, dok sam pisala ovaj blog… kao da sam samoj sebi legla na kauč i složi mi se još jednom 2 i 2, ali o tome ne znam da li ću ikada blogovati, to su one stvari koje ne čačkaš mnogo, puštaš da voda svaki put odnese delić daleko, da nikome ne naškodi…