9. dan
Utorak je dan za te 
kstove. Tako neke statistike kažu, ponedeljak i utorak. Ja večeras namerila da vam pričam o istrajnosti i spremnosti za se stvari menjaju.
Pisanje ovog bloga je moj način da pokažem da mogu da istrajem, da uporno, čak i kad nemam volje, ili kad mi teme beže ili bih radije nešto treće radila ja ipak pišem. Pišem jer volim, ali nije svaki dan Bogom dan za reči. U nekima bih najrađe smislila izgovor, ali mi obećanje dato, prvenstveno sebi, a onda i vama ne da da odustanem, ako nije nešto životno važno kao izgovor.
Volim istrajnost. Volim ljude koji korak po korak, dan za danom idu svojim zamišljenim, zacrtanim putem. I znaju da to nije uvek lako, i znaju da će ponekad pasti, i da će im biti teško i da bi neko drugi davno odustao, a oni opet prate svoju zvezdu.
Ovaj svet nikad ne bi napredovao da ne posedujemo ovu sposobnost. Nikad ne bismo imali vatru, točak, iglu, nož, koplje, odeću, posuđe, krevet, kuću, prozore, vrata da neko nije imao san. Nekad čovek na svoj zvezdani put krene jer ga jednostavno nešto povuče i ne može mu se odupreti, pa napušta sigurnost doma, dobar posao, toplo ognjište, ide da traži i usavršava i unapređuje, a nekad čoveka podstaknu nesigurnost, opasnost da ostane bez doma i sličnih tekovina civilizacije na korak ka zvezdi.
Reče mi nedavno jedna prijateljica – ne priznajem to da nema posla i da ga čovek ne može izmisliti. Ja vam nisam pravi čovek da delim savete po tom pitanju, ali gledajući neke svoje drage prijatelje i prijateljice koji su se upustili u svoje privatne poslove shvatam da je ona u pravu. Valjda čovek treba da se oslobodi straha i da razmisli šta je to ono čime bi mogao da se bavi. Šta on to zna i šta je to u čemu može da se oseća svoj na svome. Da krene na taj put i da veruje u sebe. Nisu svi poslovi fabrike, nisu svi poslovi butici i restorani… Poslova ima mnogo. Posao je i farbanje ograda, posao je i košenje trave i podučavanje raznim veštinama. Posao je pravljenje divnih torti. Pričala mi mama, kad je operisala kuk, ležala je u sobi sa ženom čiji sin i snaja su ostali bez posla. Bavili su se, ili im je struka bila, nešto recimo, inžinjersko… No, znači, ostali bez posla, i kad je priteralo, oni reše da prave kolače. I, mic, po mic, recept po recept, polako su sužavali svoju delatnost u ovoj oblasti i danas su jedna od profilisanih gradskih poslastičarnica sa lepom zaradom ili pristojnom. :) Neću da im navodim ime, jer niti su mi dozvolili, niti pišem reklamni tekst o njima.
Gledala sam, opet, pre nekog vremena one dve devojke koje su napravile ili recimo brendirale nakit od rajferšlusova. Predivan nakit, one rade puno radno vreme i imaju svoju prodajnu mrežu. U istoj emisiji je bila žena koja je pričala da zarađuje prosečnu mesečnu platu od nakita od drvenih kugli, jedino ne može da nađe majstora da joj pravi kuglice drvene u Srbiji, pa uvozi. Imam prijateljicu koja se bavi keteringom. Ona je dobar organizator, motivator, ima divne ideje i ima nos za posao. Imam prijateljice koje sa bave tkanjem i od toga zarađuju. Imam i one koje drže škole jezika i najbolje su u tome. Imam i one koje prave sitne kolače i to im sjajno ide od ruke. Neki dan upoznam devojku koja je napravila rasadnik i otvara radnju sa svojim cvećem. Čekam da ovih dana odem do nje i napravim priču o njoj, ako to poželi.
U grupi JA OVO UMEM DA RADIM ima mnogo žena koje umeju svašta da rade i od toga izdržavaju i sebe i porodicu i lepo žive – samo nikako da se sve povežemo u neku pravu mrežu, ali biće i to. Imam i prijateljica koje se pored redovnog posla bave sjajnim stvarima koje im trenutno nisu zanimanje, ali bi se lako mogle prebaciti na to, bude li trebalo, ili budu li poželele. Tako da, posla stvarno ima. I, ne mora to uvek da bude naš lični posao – sigurno nekom treba pomoć u radu, nekom treba radnik, nekom treba knjigovođa, bebisiter…
Znam da ne može to tako odjednom.
Prvo, morate imati želju da radite za sebe, morate imati dobar motiv.
Drugo, morate biti plan šta tačno želite da radite i kome je to tačno namenjeno (sećam se, kad smo učili da pišemo seminarske radove govorili su nam – uvek na vrhu strane zapišite šta vam je tema da se ne rasplinete).
Treće, da verujete u to što želite i da verujete u sebe i svoje beskrajne mogućnosti.
Četvrto, da znate da su granice samo u vama.
Pet0, za znate da je svaki početak težak, ali da budete spremni da vam ta teškoća u stvari bude izazov.
Šesto, da znate da ako mogu drugi (oni za koje mislite da ni dve unakrst ne umeju, ali eto smeju) možete i vi.
Sedmo, da idete malim koracima, ali da širu sliku uvek imate pred očima.
Osmo, da budete ponosni na sebe i da ne date nikom da vam ruši san.
Deveto, da se radujete, beskrajno svakom novom danu i novom izazovu.
Deseto, da budete zahvalni i otvoreni.
Kad se vratim na početak, shvatam da nisam ni jednog muškarca spomenula. Ne zato što ih nema, već, nekako mi se valjda nametnule sve te drage žene koje znam. O muškarcima, obećavam, neki drugi put.
I, nekako sam navikla da vam dam neku preporuku uobličenu u knjigu, muziku ili film. Ovaj put je to film Indijski začin na francuski način (The Hundred-Foot Journey). Kako ostvariti san kad vam se čini da je čitav svet propao? Kad u požaru izgubite sve, čak i najdražu osobu na svetu, pa vas politička situacija potera iz rođene zemlje, pa pređete pola sveta u želji da se negde skrasite i započnete posao, pa vas ne razumeju, podmeću klipove, a vi i dalje pratite svoj san. I ostvarite ga. Sve ćete to ovde videti i razumeti i čemu vam pričam. O, da opet kuvanje – možda na kraju i otvorim neki kuvarski blog, nikad se ne zna.
0
Leave a Reply