Dan osmi – otrijmo razlike koje nas spajaju

8. dan

Osmi dan. Sam nametnuo temu. Sad više nisam sigurna da li koristim termin koji je društveno prihvatljiv ili ne, ali volela bih da malo popričamo o deci i odraslima koji su kod nas još uvek na margini. O osobama sa posebnim potrebama. Možda termin i nije najbolji – oni imaju drugačije potrebe, a ne posebne. Kad bismo stvari posmatrali iz njihovog ugla, i mi smo za njih osobe koje imaju različite potrebe.

strahNo, kako god te potrebe zvali, mi jako malo znamo o njima. A neznanje stvara predrasude, a predrasude dovode do društveno-neprihvatljivog ponašanja. Možda su filmovi dobar način da razbijamo predrasude? Možda bi trebalo organizovati iskustvene radionice, približiti naša dva sveta, možda treba što više govoriti kako nas te razlike bogate i šta jedni od drugih možemo da naučimo, šta jedni drugima da pružimo.

U prošlom broju online magazina Plezir bio je sjajan tekst o osobama sa autizmom (ovde). Ja sam u svom tekstu neki dan preporučila film Temple Grandin. Dirljiva, iskrena duboka priča o autizmu. Kad smo kod autizma, sećate li se filma koji je među prvima govorio o ljudima koji su na ovaj način drugačiji od nas?

Sećate se, naravno Kišnog čoveka i dva fantastična glumca koja su nas uvela u ovaj čudesni svet. Tom Kruz je sjajno odigrao nekog ko u početku ne razume i teško se suočava sa činjenicom da ima starijeg brata, da za njega nikad nije čuo (roditelji su smatrali da je to za sve bolje) pa do trenutka kada on i zadivljujući Dastin Hofman postaju istinska braća (koliko god to razlike dozvoljavaju).

No, film koji je mene zauvek kupio jeste Šta grize Gilberta Grejpa. Ovo je prvi film u kom sam se istinski zaljubila u Džoni Depa, i prvi put gledala Leonarda di Kaprija. Priznaću vam, ja sam zaista mislila da je on dete sa posebnim, drugačijim potrebama. Neverovatna mi je bila njegova transformacija u lik, ali i sam odnos Dž. Depa prema njemu me je zbunio – on je ulogu brižnog i požrtvovanog brata igrao kao da je sa njim upravo dečak o kome u realnom životu treba posebno da se starate.

Osmi dan je moj mali podsetnik na sve one koji su tu oko nas i malo su drugačiji. Razmislite, ili pokušajte da se na trenutak izmestite iz svoje kože i da posmatrate sebe iz nekog drugog ugla. I mi imamo neke svoje zahteve, prohteve, dobre i loše dane, uspone i padove. Ni mi nismo mašine koje se uvek ponašaju pravolinijski i uvek predvidljivo. I mi smo neko ko ima potrebe. No, nas niko ne posmatra kroz prizmu svih naših lica – mi smo ime i prezime koje tog dana nije u najboljem izdanju. A osobe sa posebnim potrebama su stalno pod lupom i za mnoge ljude nisu ni ime ni prezime već neko koga se treba kloniti jer je drugačiji. Pokušajmo da približimo razlike i da nađemo one tačke koje nas spajaju i one razlike koje bogate naše svetove. I budimo jednostavno ljudi sa različitim potrebama.

I, da… nekako ovaj osmi dan je bi mogao da prođe bez Kristala.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (8)

  1. Neznanje stvara predrasude. Jedna od mojih bila je da slatkasti Leonardo nije nikakav glumac, samo još jedna baby face i izbegavala sam njegove filmove. A zapravo sam se gadno prešla, uvideh nedavno. Moram da pogledam i ovaj film. Ne znam mnogo o autizmu. A zaista treba svi da naučimo da živimo sa razlikama.

    1. Leonardo je u ovom filmu još dete, ali glumi, zaista za medalju. U Gilbertu Grejpu on nije autističan, nešto treće njega muči, ne sećam se, ili mislim da nema tačnu dijagnozu u filmu… ali jeste neko ko je drugačiji – a ova druga dva filma su upravo o autizmu. Da, malo znamo, malo znamo i i komšiji pored nas… jednostavno, toliko brzo prolazi sve pored nas da ne stignemo da se osvrnemo….

  2. Posebno si me dirnula ovom temom i podsetila na veoma blisku osobu koja ima „drugačije“ dete. Ona neprestano ponavlja:“Nije zato što je moje dete, ali zaista toliko toga posvednevno od njega učim: kako vreme nije važno, kako volim te može da se pokaže na hiljadu načina, kako je pažnja i posvećenost od presudnog značaja, ako želimo da budemo ispunjeni i radosni… ljudi misle kako smo nesrećni što imamo takvo dete. Nismo srećni, ali on nas je obogatio i prosvetio.“ Kao i uvek Majska, tako nežno, a snažno izneseš temu o kojoj govoriš. Baš razmišljam kako su tvoji postovi zapravo nadahnute besede! :)

    1. Retko se srećemo sa ljudima koji imaju drugačije potrebe. Kao da ih nema, kao da su nevidljivi, kao da ne postoje. Onda čujemo neku tužnu priču, pa se svi jako iznenadimo, a u stvari smo samo uspešno zatvarali oči. Ono što sam shvatila radeći sa decom, danas niko nema vremena za duge priče. U stvari, da bismo ljude uhvatili i da bi oni pročitali nešto duže od 10 redova treba da im bude jasno, razumljivo i da probudi onaj impuls radoznalosti i želje za otkrivanjem. Zato sam ovoj temi upravo ovako pristupila. Ni ja ne znam mnogo, ali, želim da znam, da naučim… Onda pomislim, možda još neko želi… zato ovo možda i jeste nadahnuta beseda jer mi želja i jeste da… ta. Ognjena, draga, ti jesi moj duhovni vodič. To je sigurno razlog našeg prepletaja. Hvala ti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.