8. dan
Osmi dan. Sam nametnuo temu. Sad više nisam sigurna da li koristim termin koji je društveno prihvatljiv ili ne, ali volela bih da malo popričamo o deci i odraslima koji su kod nas još uvek na margini. O osobama sa posebnim potrebama. Možda termin i nije najbolji – oni imaju drugačije potrebe, a ne posebne. Kad bismo stvari posmatrali iz njihovog ugla, i mi smo za njih osobe koje imaju različite potrebe.
No, kako god te potrebe zvali, mi jako malo znamo o njima. A neznanje stvara predrasude, a predrasude dovode do društveno-neprihvatljivog ponašanja. Možda su filmovi dobar način da razbijamo predrasude? Možda bi trebalo organizovati iskustvene radionice, približiti naša dva sveta, možda treba što više govoriti kako nas te razlike bogate i šta jedni od drugih možemo da naučimo, šta jedni drugima da pružimo.
U prošlom broju online magazina Plezir bio je sjajan tekst o osobama sa autizmom (ovde). Ja sam u svom tekstu neki dan preporučila film Temple Grandin. Dirljiva, iskrena duboka priča o autizmu. Kad smo kod autizma, sećate li se filma koji je među prvima govorio o ljudima koji su na ovaj način drugačiji od nas?
Sećate se, naravno Kišnog čoveka i dva fantastična glumca koja su nas uvela u ovaj čudesni svet. Tom Kruz je sjajno odigrao nekog ko u početku ne razume i teško se suočava sa činjenicom da ima starijeg brata, da za njega nikad nije čuo (roditelji su smatrali da je to za sve bolje) pa do trenutka kada on i zadivljujući Dastin Hofman postaju istinska braća (koliko god to razlike dozvoljavaju).
No, film koji je mene zauvek kupio jeste Šta grize Gilberta Grejpa. Ovo je prvi film u kom sam se istinski zaljubila u Džoni Depa, i prvi put gledala Leonarda di Kaprija. Priznaću vam, ja sam zaista mislila da je on dete sa posebnim, drugačijim potrebama. Neverovatna mi je bila njegova transformacija u lik, ali i sam odnos Dž. Depa prema njemu me je zbunio – on je ulogu brižnog i požrtvovanog brata igrao kao da je sa njim upravo dečak o kome u realnom životu treba posebno da se starate.
Osmi dan je moj mali podsetnik na sve one koji su tu oko nas i malo su drugačiji. Razmislite, ili pokušajte da se na trenutak izmestite iz svoje kože i da posmatrate sebe iz nekog drugog ugla. I mi imamo neke svoje zahteve, prohteve, dobre i loše dane, uspone i padove. Ni mi nismo mašine koje se uvek ponašaju pravolinijski i uvek predvidljivo. I mi smo neko ko ima potrebe. No, nas niko ne posmatra kroz prizmu svih naših lica – mi smo ime i prezime koje tog dana nije u najboljem izdanju. A osobe sa posebnim potrebama su stalno pod lupom i za mnoge ljude nisu ni ime ni prezime već neko koga se treba kloniti jer je drugačiji. Pokušajmo da približimo razlike i da nađemo one tačke koje nas spajaju i one razlike koje bogate naše svetove. I budimo jednostavno ljudi sa različitim potrebama.
I, da… nekako ovaj osmi dan je bi mogao da prođe bez Kristala.
0
Leave a Reply