Uticaj narodnih umotvorina na moj život

 

prihvati sebeSećam se, moja baka je, u edukativne svrhe, kad sam počela da ulazim u pubertet ponavljala jednu floskulu - LJUBIČICA SKROMAN CVET, ALI JE VOLI ČITAV SVET, ZATO I TI SKROMAN BUDI DA TE VOLE LJUDI. Ona je tada prvenstveno mislila na to da me sačuva od svih muških predatora na njenu prvorođenu unuku (nije ih baš bilo toliko, ali ona je preventivno usađivala misao). Moja majka je kasnije nastavila taj edukativni niz onom čuvenom HVAL'TE ME USTA kad god bih krenula da se nešto hvalisam - ja sam, pa onda to ja... Mislila sam, a što ne bih ja to rekla, što ne bih ljudima saopštavala o svojim dostignućima i mogućnostima... Kad bih je pitala a štooooo, mama ne bih... ona bi samo odgovarala sa ono što treba da bude i biće, i što treba da se prepozna, prepoznaće se.
Po sličnom principu delovao je i moj otac - sećam se raznih okupljanja, putovanja, odlazaka u goste  na kojima se tako zasedne, pa se reč po reč, stigne i do dece. Pa krene jedan da hvali svoje dete - pomisliš boljeg nema, pa onda krene drugi i tako u krug... pa kad vide da moj tata ćuti, a oni ga pitaju - a tvoja deca? A on samo odgovori - pa guraju nekako... 
Jednom sam ga pitala, a što tako... pa bolji smo od većine, nema nikakvih problema sa nama, učimo, dajemo razred za razredom, godinu za godinom, nema skandala, a on od svega toga samo kažeš da guramo. Tada mi je rekao da prosto ne želi da staje nikom na muku. Mi svoje guramo, i ako kaže da nam je mnogo dobro neko će zavideti, ako kaže da je loše neko će reći - pa tako im i treba... a ovako, guramo - sve ide kako treba, a njima ta hvala treba zbog njih samih.
Mnogo godina kasnije, shvatih koliko su svi oni bili u pravu. DOBAR GLAS DALEKO SE ČUJE, tj. oni koji treba da čuju i znaju o onome što radim videće i shvatiće. Godinama podučavam jezik. I samo sam prve dve godine dala oglas da se time bavim. Kasnije sam svakog svog učenika dobila na preporuku, na dobar glas. Isti takav glas i ja dam svakom za koga znam da nešto dobro radi. Isti je princip i sa drugim stvarima kojima se bavim - cvetne esencije, pisanje, blogovanje, vođenje nekih stranica... sve ide na ljudsku reč, na ono - ona možda može da ti pomogne, da uradi, napiše, razgovara s tobom, posavetuje, poduči... Kako god. Dobra vest, kao i loša uvek stigne do sveta.
Ja od svih ovih mudrosti najviše volim onu maminu o ustima koja se sama hvale. Pokušavali su neki da mi objasne da nisam najbolje shvatila ovo savremeno doba i da ako nisi prisutan i ako se ne reklamiraš, onda te i nema. Ali, izgleda se mi u jednoj tački tu ne slažemo - ja jesam za dobru reklamu, ali sam protivnik samoreklame.
Moj proizvod nisam ja. Moj tekst nisam ja. Moj čas nisam ja. Moja cvetna kombinacija nisam ja. Ja sebe definišem sasvim drugačije i to za ovaj tekst i nije bitno. I zato nikako ne mogu da se samohvalim i kažem da mi je neko rekao da mi je kosa jako lepa i da su moji časovi zbog toga fantastični. U svoj profesionalni rad ulažem mnogo, učim, čitam, smišljam, pohađam obuke, taložim iskustvo, a to što se ofarbam, isfeniram, ošišam je prvo, moje lično zadovoljstvo, a benefit za druge je to da je zaista je prijatnije videti urednog čoveka koji vodi računa o sebi.
Nekako mi neprijatno da vam kažem - što ja volim razgovore sa ljudima koje interesuje terapija cvetnim esencijama. Nekako smatram da sve što ljudi koji s puno poverenja nešto kažu, napišu, iskomentarišu u privatnom razgovoru tamo i treba da ostane. U sferi privatnosti. Što se desilo u Vegasu neka tamo i ostane.
Volim kad ljudi preporuče, volim da preporučim. Da kažem - o, da to ume taj i taj da uradi... Volim kad čujem da je neko za mene čuo iz nečijeg dobrog iskustva. Tada znam da sam na dobrom putu. Da to što radim dobro radim. Ovo je jedina vrsta samoreklame (ili bi ovde možda bolje bilo reći samE reklame) koju mogu uz sebe da vežem. U svakoj drugoj gde ona mamina sa HVAL'TE ME... osećam se teskobno, neprijatno, kao hodajući bilbord na kom piše - vidi mene!!!!
Kad je reklama u pitanju - tu sam pobornik toga da sve treba platiti. Ako hoću da vam preporučim neki svoj proizvod onda lepo platim reklamu. Ako hoću da se o nekom događaju proširi vest onda iskoristim opciju koja mi to pruža. Kažu da se svaka usluga mora platiti da bi druga strana poštovala naš rad. Sve što je besplatno uvek izaziva sumnju (sem ako nije poklon, ili nagrada), ali čak i poklon i nagrada su na neki način plaćanje vernosti, takmičenja...
Neko će reći - ali tako se nikad nećeš obogatiti, znaš li ti koliko takvih kao ti ima? Prvo, bogata sam i moje se bogatstvo umnožava na jedan drugi način. Ono što sam naučila u životu jeste da trajni uspeh gradimo korak po korak, stepenik po stepenik - akumulirajući kako znanje, tako i iskustvo, a time i novac. Drugo, možda se stvarno ponavljam, ali moj proizvod nisam ja, nisam manekenka, pevačica, glumica da bih svoje vanjštinu promivisala. Treće, možda imam zastarela shvatanja, ali... sve što treba da dođe, dođe. Moje je da radim i da budem u svakom trenutku onoliko dobra koliko god mogu. Da dam svoj maksimum. I sve će doći na svoje mesto.
Ono što volim da podelim sa ljudima javno jesu neka iskustva, neke stvari koje i drugima mogu da pomognu da prebrode neke prepreke ili da ne načine iste greške, ili da ih ohrabrim da je sve prolazno, pa i teškoća. Da se sreći treba radovati, da se neće pohabati ako priznamo da smo srećni. Propagiram osmeh. Propagiram sreću. Propagiram to da treba u svakom trenutku da budemo svesni svega i da budemo zahvalni što smo tu i što imamo to što imamo jer sve je u životu tako krhko i prolazno, a opet tako trajno i monolitno... samo zavisi kako smo taj put gradili. Od šarene sapunice ili od svojih reči i dela...

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (16)

  1. Prvo sam pročitala tvoj tekst, pa tek sada odgovor ovde. I moram ti reći da je ovaj dvadeseti delom priča o meni..pogodila si. Baš sam se pronašla u njemu…
    A kako da uobličimo moju energiju…e to je već problem…:) ali potrudiću se…

  2. O Merima, želim ja da usporim.Ponekad sam jako umorna… ali meni to teško ide. Ja sam uvek u pokretu, uvek radim više stvari istovremeno, žurim i jurim…i ne znam da stanem iako znam da bi trebalo.
    Hvala od srca na ovim lepim rečima. Nisam sigurna da li znaš koliko mi to znači <)

    1. :) sledeći tekst koji sad objavljujem, verovatno je delom i tvoja priča… :) Naći ćemo neki lepi modus da tu energiju uobličimo! Na polzu svetu! I tebi!

  3. Uvek me nateraš da pocrvenim :)
    Ja sebe uopšte ne doživljavam na taj način, ja čak i ne razmišljam puno o mnogim svojim postupcima. Ma šta puno, ne razmišljam uopšte. Mene ponese srce i ja odreagujem…tako je od kada znam za sebe…srcem idem kroz život…
    Želim da napišem taj tekst ali toliko sam konfuzna i umorna da ne mogu…pisala sam ja, nije da nisam ali nije to to…taj tekst mi je vrlo važan i mora da bude pisan i srcem, ali i razumom…
    Hvala ti puno

    1. Vidi, tu sam, tu smo svi. Ali, zapamti jednu stvar sada – prvenstveno moraš da brineš o Luni, da bude zdrava, prava i čitava… da bi mogla da i dalje bije svoje lepe bitke. Zato, ponekad treba stati, odmaknuti se od centra, pogledati šta su prioriteti, a šta može i sutra i onda opet korak po korak. :) Budi ti naš vetar, samo ponekad uspori kroz grane… :)

  4. „…Drugo, možda se stvarno ponavljam, ali moj proizvod nisam ja, nisam manekenka, pevačica, glumica da bih svoje vanjštinu promivisala…“

    Zašto sam baš ovo izdvojila, iako je tvoj tekst sjajan…zato što mislim isto. Ma koliko rečita bila, ma koliko bila otvorena, postoje stvari koje ne volim da delim sa čitavim svetom. Svi mi kroz naše pisanije dosta toga otkrijemo o sebi, ogolimo sebe…ali to je nešto drugo.
    Blog /ne ovaj/ pišem odavno…na fejsu sam imala nalog ali sam retko dolazila…( grdno sam se zeznula što sam došla, ali o tome nekom drugom prilikom ):)
    Na netu sam zbog pisanja i ne mogu da kažem da mi nije drago kada pročitam neke lepe komentare…
    Sada jako retko pišem jer imam previše problema i obaveza, ali rado čitam kada god nadjem vremena, komentarišem ponekad, ponekad ni to ne stignem…
    Pošto sam takva kakva već jesam, iznerviram se, lako planem što nikako nije dobro i toga sam vrlo svesna, ali to sam ja :) E zato kažem da sam se zeznula sa fejsom…a opet, sa druge strane ovde sam pronašla Tebe i mnoge druge blogere i doživljavam vas kao ljude koje znam jako dugo, bliski ste mi, dragi a da se zapravo ne poznajemo…
    Izvini Merima, malo sam konfuzna, hoću toliko toga da kažem a toliko sam umorna i dekoncentrisana da mi ne ide baš najbolje…
    Kako god, volim da zavirim ovde kod tebe, kod Sneške, Nege, Blogija…i mnogih drugih, da se ne nadju uvređenim oni koje nisam spomenula…
    Veliki pozdrav!

    1. Shvatila sam, Luna draga dobra dušo, šta si htela da kažeš. I sve mi znamo da si ti sveprisutna i da te svuda ima jer bi svojim srcem da obgrliš čitav svet. Znamo da si tu i da si nam podrška, ali bih volela da nam dopustiš da i mi tebe podržimo, da mi daš onaj tekst pa da počnemo malo drugačije da razmišljamo o nekim stvarima, da ljudima objasnimo, da pokrenemo, da skupimo, da ti stvari budu malo posloženije i da ljudi shvate svu dubinu tvojih ideja i ideala za koje se zalažeš. :) Volim ja tebe, mnogo tako raspršenu!!!

  5. Ja baš skoro razmišljala o tome kako stvarno treba veliku pažnju obratiti na te narodne umotvorine. Npr. prije mi je bilo potpuno blesavo kad mi je baka govorila da „djecu treba maziti samo dok spavaju“, a sad vidim koliko mudrosti ima u tome.
    Svoju drugu bebicu sam mazila, premazila i sad vidim šta sam napravila – ona je toliko mazna, stalno ima potrebu da me dodiruje, prosto dijete pati za mnom kad moram da je ostavim na čuvanje.
    A ono „usta moja hvalite me“ – pa, kao što ništa nije samo crno ni samo bijeo, ima i tu pozitive. Čovjek koji je u stanju sam sebi pohvalu da da, može sebi da podigne moral, popravi raspoloženje… Nije to loše. Mada mi je uvijek smiješno kad se neko samohvališe :D

    1. Draga Nina, hvala na ovom konstruktivnom komentaru. Tačno, kad čovek ima meru i kad ne ide u krajnost onda je i to hvaljenje dobro. To recimo često rade domaćice kad skuvaju ručak pa krenu da se femkaju – nije onako kako umem… a ti probaš i vidiš da je fantastično, i pitaš se a kako sve ovo bude kad uspe, ako je ovako neuspelo tako dobro… Naravno, malo samohvale da… ali ljudi koji čitav svoj posao grade tako što se samo hvale i o kojima dobru reč čujemo češće iz njihovih usta nego iz usta zadovoljnih klijenata… njima je sve ovo bilo najviše namenjeno. Ali, vidim mogla bi ova narodna umovanja i da se prošire. hvala na ideji :D

  6. Bacila si me u razmišljanje, priznajem… O skromnosti kao mani ili vrlini neki drugi put. :-) Samo bih rekla da sam u životu što-šta manje ili više uspešno radila, ali najviše iskrenih i prijateljskih pohvala sam dobila od blogera! Uživam u svim tim lepim rečima, prijaju mi i svaki put kada nekome napišem „hvala“ to istinski i mislim! Često puta su me vaše pohvalne reči vraćale u život i vadile iz nekih loših i turobnih raspoloženja! I jako mi je drago što sam vas sve srela! <3

    1. Upravo. Govorim o tome da je priča o HVALITE me usta moja, kratkog trajanja i da bi se tu moglo dodati i ono ko se (sam) hvali taj se i kvari. Ova podrška koju jedni drugima dajemo u grupama gde se bavimo srodnim stvarima jesu veoma značajne i korisne. Kao grupna terapija, kao nekad prela ili klubovi u koje više ne stižemo, ali se ovde viđamo i podržavamo, razmenjujemo, radujemo!

  7. Kao pripravnik, „uhvatila“ sam kolege da neštedimice i na sav glas dele komplimente, a čim se ta osoba udalji, tiho prozbore- „Šta ćeš, moraš čoveku da daš volju da živi“.
    Zamišljam osobu iz te priče, prilično nepriličnog izgleda inače, kojoj i nije moglo da se kaže „lepa si, jao što lepo izgledaš, jao što si se ti prolepšala“ a da se pritom ne slaže, koja bi u vreme društvenih mreža objavila status -„Danas mi je na jednom koktelu, na kojem je bilo puno lepih i doteranih ljudi, kolega rekao da sam lepa.“ I to ispod sopstvene, najlepše fotografije- koja govori sama za sebe.
    Da budem iskrena, i sama sam se priključila ovom „eksperimentu“- dobro, nisam ružne lagala da su lepi niti glupe da su pametni, ali sam, ganuta, u nekoliko navrata prepričala ili iskopirala neke lepe reči upućene mi od ljudi kojima se dopalo ono što pišem.
    I shvatila da mi te njihove rečenice, pisane sa toliko posvećenosti, pažnje, pozitivne energije i simpatija, daleko lepše i iskrenije zvuče kada ostanu samo privatna prepiska.
    Hoću da kažem, mahanje pohvalama koje sam dobila od drugih, ma koliko se one meni dopadaju, nije moj fah. Makar i po cenu da oni koji nečiju vrednost mere veličinom njegove samohvale, pomisle kako mene mora da niko ne hvali tako lepo kao druge.
    Zahvalna sam za svaku lepu reč koju mi neko uputi (dobro, i za kritike, ali za nijansu manje :) ), upravo to je ona snaga i energija koja u meni raste i neprekidno me nagoni na pisanje,ali ja, jednostavno, nisam ja ako time mašem pred onima kojima bih da se predstavim (pa još u najboljem svetlu).
    I još- ako bi ti drugi, koji bi se upecali na moje prepričavanje tuđih pohvala mene, tek onda videvši koliko sam ja ovo ili ono,trebalo mene da cene kroz tuđe naočari ma koliko one bile ružičaste, onda uopšte i ne moraju da me cene.

    1. Tvoj tekst je sjajna dopuna mom danu… Kad ga budem jednom postavljala kao tekst u jednu drugu rubriku, verujem da ću dobiti tvoju dozvolu da dodam ovaj sjajan komentar. Upravo, dobro si ovo rekla – svako ima svoju meru i broj u kom se najbolje oseća. Pohvale, one iskrene, istinske od srca i jesu takve jer se daju u četiri oka, ili u inbox, nekad pisamcetom… s namerom da se iskaže stav prema nekom ili nečemu. Danas se, bojim, gubi pomalo kompas šta je za oči sveta, a šta je samo za nas.

      Prekjuče mi je u gostima bila jedna draga prijateljica i rekla kako prati ono što ja pišem, ali joj je posebno drago kad nas vidi u grupi Blogeri (ona nas sve tamo prati) kako podržavamo jedni druge, kako je to jedan lep krug prijatelja i istinskih konstruktivih ideja. Nekad samo kažemo da nam je nešto lepo, leglo… a nekad opet iznesemo i svoj stav. Ne stignemo i ne možemo svakog da pratimo i svakom reč da uputimo, ali do granica mogućeg to uradimo. I to je pristojno i lepo i to jeste vid samE reklame, kad neko ispod pročita da je nekom nešto bilo lepo… pa onda uđe i sam da to proceni i proveri. Bitno je samo da uvek imamo granicu između onoga što smo mi i onog što radimo. Da su to ipak dva proizvoda. :)

      1. Dozvolu imaš, bez i da pitaš :)
        A to, vezano za našu grupu, u kojoj smo svi naši, pa čak i oni koji misle da je pristojno od drugih tražiti da čitaju i pritom kao da se podrazumeva i obaveza da uživaju u njihovim tekstovima, ne udostojivši ostale čak ni odgovora na komentare ispod njih: mi se toliko znamo, sve i da se ne znamo, da nam je jasno kakv je ko imao dan, kakvog je raspoloženja i koja ga muka muči ili ga neka radost raduje. I kad se ne oglašavamo, mi čitamo tekstove autora koje cenimo, a ponekad nismo raspoloženi za konetarisanje, nekada nemamo vremena, a nekada je i bolje da oćutimo… Uglavnom, podrška smo jedni drugima, a to je i najvažnije.

        1. Tačno, ponekad pomislim da je grupa Blogeri jedna radna terapija. Kao one grupe anonimnih… samo se mi ipak znamo i kad uđemo sa tekstom već nosimo poruku… ja sam taj i taj i danas sam takav i takav… Onda drugi kažu svoje mišljenje, pohvale, iskritikuju, ali podele… Nekad ne komentarišemo, samo sedimo, ali se ipak vidi ko su oni koji samo uđu da ostave, čak i bez onog ja sam danas tako i tako… a znamo i kad dođu oni koji retko dođu, ali kojima upravo taj zagrljaj mnogo treba. :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.