Dan dvanaest – dečaci iz polja divljih jagoda

12. dan

Jedan malo stariji tekst biće moja skica za danas. Petak je. Dan dvanaesti. Neka bude podsećanje na neka dobra, vremena stara…

Skica za portret jedne mladosti iscrtana notama mogla bi da počne i ovom pričom.

Beše to jedne godine prošlog veka (ha, skoro da zvuči kao istorijska čitanka), mesec maj, nekoliko dana pred moj rođendan. Ja u fazi prve ljubavi, ali, kako jedna moja draga prijateljica, mnogo godina kasnije, pišući iz Londona, reče, Petrovaradin je bio najveći manastir u kom smo mogli da odrastemo. Dobro, nije samo P. imao tu crtu malih mesta u kojima se sve zna, pa ti lakše nikad ništa da ne uradiš, nego da sutra objašnjavaš roditeljima ko beše onaj kosati mangup sa kojim su te videli, ali je ipak imao sve crte prave palanke.

Dotični mangup slušao je Bijelo dugme i na farmericama a mu je upravo to i pisalo.

Kakav seljak, mislila sam ja tada (intimno slušajući iste, ali nekako su baš tih dana Kremer i ekipa osipali paljbu po Bregoviću, a ja se trudila da u maloj sredini delujem vrlo kul). Slušao je i Divlje jagode, a to je već bila druga priča. Slušala sam ih i ja, i to javno. On je svirao i gitaru. I, nekim čudom bio zaljubljen u mene, i nije ga baš mnogo bilo briga šta će reći svet. U toj jednoj tački zasnivala se čitava problematika naše veze. On je smatrao da je normalno da se šetamo po parkiću i držimo za ruke, ja sam smatrala da je normalno da budemo zaljubljeni na daljinu te sam u tu svrhu smišljala tisuću i jednu laž kako bih izbegla te sastanke. Kad smo malo porasli rekao mi je da je znao da lažem jer da je bilo istinito bila bih osoba koja je najčešće krečila sobu, usput čuvala sestru i išla na prolećne svinjokolje sa roditeljima.

Sve u svemu, nekoliko dana pred moj 14. rođendan, rešio je da mi da poklon. Tih godina su bile u modi akcije Titovim stazama revolucije i slično, pa sam, tako u grupi najboljih pionira sedmih razreda, baš za tu prigodu i ja putovala u Ogulin, u jednu od tamnica u kojoj je drug Tito čamio zarad našeg boljeg sutra.

Kao mesto možda i jedinog pravog sastanka odabran je Dunavski park, jer, još jedna od tekovina tadašnjeg školovanja,  bila je da smo svi skupa išli na neku predstavu u Pozorište mladih.  A park prekoputa pozorišta. Neke slike ostaju večito urezane, a nečiji mozgovi rade kao skladište detalja, tako da i sada mogu da dočaram tu klupu, tih 7 sati uveče, još uvek dan, i nas dvoje kako sedimo na njoj.

Hoćeš sladoled?

Hoću, rekoh, misleći, to je idealna prilika da dok on kupuje isti, većina osnovnoškolaca napusti park.

I, doneo je sladoled –  u fišeku sa bezbroj kugli, a deca se još nisu bila razišla, i bilo mi je toliko glupo da sedim tako u tom parku, sama sa njim na klupi, pod budnim okom dežurnih tračara, da sam vrlo hirovito (a takva bejah u ranim radovima) rekla da ja jedem samo one na štapiću i da ne želim taj.

Onda ga baci… reče on.

I, ja ga bacim.

Ionako te nisam zato zvao, već da ti dam rođendanski poklon. I pruži mi nešto pljosnato i poveliko umotano u papir. Beše to istoimeni album Divljih jagoda, i kad sam to shvatila, moje srce poče upravo tako, divlje da tuče.

Meni ovo ne treba, rekoh u trenu.

Uzmi, znam da voliš…

Ma, ne pada mi na pamet, kao usput prokomentarisah, a kroz glavu mi je kružila samo jedna glupa misao – kako da je unesem u kuću, a da nikom ništa ne moram da objašnjavam. I kao linija najmanjeg otpora učinilo mi se odbijanje.

Ok. Onda, Majska, srećan ti rođendan, svakako…

Od svih poklona, zadržah samo onaj koji je mogao u glavi da se sačuva. Sačuvah i zvuk njegove gitare, i blesavu činjenicu da se učlanio u podmladak Vojvodine baš na moj rođendan, i ostaše reči svih pesama sa tog albuma, jer to je bilo samo moje, i nije moglo biti ukaljano nizom bespotrebnih pitanja koje je moja majka imala na repertoaru tih godina.

Mnogo godina kasnije pitala sam ga šta se desilo sa pločom, i on mi reče da je kod njega. Molila sam ga da mi je tada pokloni, ali reče mi, da mu ne pada na pamet. Molila sam ga da mi je nasnimi na kasetu, ali ni to nije hteo. Ne bih, verovatno ni ja, da sam bila na njegovom mestu. Ja ne bih, verovatno ni pričala sa njim posle inkriminisanog događaja, ali srećom on nije bio ja.

On je te godine završio osmi razred, i preselio se čak kod Satelitske pijace, što beše na drugom kraju sveta, i nakon toga se više nikada nismo videli. Dugo godina smo redovno pričali telefonom, on je pisao pesme i svirao, ja sam slušala i pričala neke svoje priče, i to sve bez želje da se sretnemo. Nit koja nas je vezivala beše čistota odnosa, nikada narušena čak ni dodirom, ta nit bila je muzika, i moj lagani ulazak u svet roka, slušajući sve ono o čemu mi je on tada pričao, preporučivao,  i što mi je preko telefona svirao.

Kad malo bolje razmislim, on je bio prvi koji me je upravo voleo zbog svega onog što sam bila ja. Sve moje bubice, hirove, ideje, ludorije, i prvi koji je skontao da se ispod svega toga krije nešto, ipak vredno. Bio je prvi koji je umeo da pravi predivni svet od reči, i da to podvuče čarobnim zvucima gitare.

Njega u mom realnom svetu već dugo nema. Ali ostao je nadimak, i sećanje na divnog dečaka zbog kojeg valjda i dan danas mogu da volim samo pametne i mudre muškarce, dovoljno zrele  da me mogu voleti zbog svega onoga zbog čega to oni iz „proseka“ ne mogu, a da su u biti ipak, pored svih mudrosti u srcu ostali dečaci, nežni kao jeleni hitri, koji još uvek imaju taj razigrani odnos prema životu, i koji i dalje mogu da oboje  svakidašnje sivilo tkanjem od reči.

Upravo, da, čitav jedan put i čitav jedan paralelni život od jednog do drugog dečaka iz polja divljih jagoda…  Čudesni plodovi, kao nagrada…