Dan trideset četvrti – sasvim običan dan… skoro…

34. dan

Još jedan prođe dan. Nije bio dosadan, ali je petak i taman kad pomislim – HURA – evo meni subote i spavanjca, setim se da sutra imam seminar. Spavanje malo duže = 0 bodova. Moji đaci imaju lep običaj da petkom nakon časa uz doviđenja, obavezno požele i srećan vikend. Lep osećaj i uvek mi osmeh nacrta na licu – jer to se ipak nosi iz kuće.

Volim kad me ujutru ne budi sat. Volim kad makar malo prođe 9 sati pre nego što ustanem. Nekad sam bila prava noćna ptica – leganje oko 4 ustajanje oko podne. Volela sam tu noćnu tišinu, čitanje uz radio, ili izlaske do nekog doba. Danas, ako legnem posle 2 kao da sam slavila Novu godinu. Sve mi nešto nedospavano. Valjda smo se utrenirali da nam 1 sat bude krajnja granica.

A dan je počeo lepo. Stiglo mi je preporučeno pismo i u njemu prelepi obeleživači za knjige kao rođendanski poklon od draga Snežane Maričić (Snežana Moj Cvetni Svet). Dobih koji dan ranije poklon za rođendan. Ono što Snežana ne zna da je juče moja draga koleginica Vesna, ne mogavši da dočeka taj dan donela novo pravilo – sedam dana pre i sedam dana posle rođendana mogu se davati poklone i dade mi predivnu tvrdoukoričenu knjigu Joga za svaki dan, luksuzno izdanje – a sve ponukana idejom da vežbam kod kuće jer sam nakon nove godine morala da napustim treninge zbog čuvenog smanjenja plate. Bilo mi je žao, ali sa 5000 manje +2500 za jogu… ne bi mi skoro ništa ostalo od plate.

I nisam ja jedina koja je vagala šta je prioritet – naravno da je uvek zdravlje na prvom mestu – ali kad pitate običnog građanina, pokornog. Za državu su jedino bitni računi koji stižu tako da sat po njima možeš navijati, a u ovom gradu je uvedena i fantastična Informatička hajka – ne plati račun dva meseca uzastopce treći mesec ti stiže prvo ljubavno pismo od utužitelja koje vredi oko 12000 dinara + troškovi rada tog zaplenitelja. Em vas oleši, em mu još platite. No, ako celu sumu od 12000 i nešto platite odjednom onda ne morate utužitelja (ako ste sve obavili u roku od 8 dana). Pozdravite vašu mamu…

Nekada se u ovom gradu i taj računski red znao. Informatika vas je podsećala dva puta godišnje da morate da imate do nekog datuma izmirene račune, da može na rate, da možete da se dogovorite. Nekada je sve išlo u tom laganeze ritmu. Danas ta Informatika valjda nikom u Srbiji ne kida živce kao građanima novosadskim. Grejanje, naravno, plaćamo čitave godine. Zima stiže sve kasnije, pa oni krenu pravo zagrevanje tek od kraja novembra (do tada svaki dan koji je iznad 12 stepeni se računa kao dan bez grejanja), tako da realno greju nekih pet i po meseci, a istu cifru plaćamo čitave godine. Priča o onim čuvenim kalolimetrima (valjda se tako zovu), nikako da se ostvari. Da lepo kao čovek zavrnem grejanje u svim sobama osim u ovoj maloj i u kupatilu, pa da platim koliko se i grejem. No, doći će i taj dan.

Dva puta mi je  na ovom mestu pojeo internet deo kada opserviram usluge Informatike. Ako i treći put pojede, tj. ako mi ga preseče na istom mestu, biću sigurna da se radi o vudu magiji.

U tom sam delu spomenula da bi bilo lepo da ovaj maj, pored jagoda (hvala Danijeli Gikić na receptu za tortu), zamiriše i na ruže, neki parfem, da zazvone cipelice, tašnice… ali, ovi viču… pusti, pusti modu… nama treba, daj, daj, daj… pa, ako im je tako velika preša, mi ćemo im dati…

Tako prođe ovaj 34. dan. Ostaće zapamćen kao dan koji je pojeo dve polovine mog teksta.

Ostaće zapamćen i po dva divna poklona.

Ostaće zapamćen i po nekim košarkaškim rezultatima.

Ostaće zapamćen…

Čuvajte se, lepo sanjajte i jedna malo čudnovata obrada :) ostavite modu, dajte pare onima koji vam viču daj, daj, daj i zaigrajte u ritmu…