Dan 38-40.
Tri dana proleteše. Proslavih rođendan… Pojedosmo tortu, ostali samo okrajci do kraja večeri. Kompliment za dvojac u pravljenju slatkoga u kući.
Onda došla noć – utorak na sredu – oka nisam sklopila – kad su tako drastične promene vremena i još kad se dešavaju tako neke životno značajne stvari, ja ne spavam. Inače imam čudan san. Toplo, hladno, premekano, prenisko, zvukovi, svetlost… kao princeza na zrnu graška… Usput, danima sam imala onaj osećaj – predosećaj – čekanje da se nešto dogodi i završi – onu blagu nervozu u stomaku, stalno prisutnu…
Danas je i to prestalo. Ima nečeg u tome što je danas Spasovdan.
Setih se jednog razgovora sa roditeljima devojčice kojoj sam bila razredna. Njeni mama i tata su uvek dolazili zajedno i jednom prilikom ja pohvalim dete, kažem vidi se napredak, vidi se da oni ulažu mnogo u njeno vaspitanje, da lepo sazreva i tako ja hvalim i kaže mi tata – znate, razredna, meni je bitno da je sada naučim da pravilno usmeri strelu da jednog dana kada je bude odapela to može da uradi i zatvorenih očiju a da ona stigne na pravo mesto. Ja sam u to vreme na putu za posao čitala Zen i veština gađanja iz luka Eugena Herigea.
Zašto mi se baš ovo vrzmalo danas po glavi? Valjda zbog činjenice da nije uvek dovoljno krenuti na put, ipak treba znati ka kom cilju idemo. Nije dovoljno imati neku ideju, ja bih sada malo bila pilot ili predsednik države… ipak je potrebno odnegovati određene vrednosti, sposobnosti, veštine i biti jedno sa njima – pa kad kreneš na put onda stvarno nije bitan cilj – jer tvoja strela neumitno ide ka njemu, čak i ako ne pretiš striktno znakove kraj puta – jer ti si sve ono što si uložio u sebe – tvoje sposobnosti i veštine te vode neumitno ka cilju. E, sad da li je taj cilj dobar ili ne, zavisi od mnogo toga. Kakva su nam merila vrednosti, šta želimo u životu, koliko smo iskreni prema sebi, koje su granice ispod kojih nikad ne bismo išli, i koje smo to granice sami sebi kao ograničenje postavili.
I, bilo bi tako dobro kad bi čovek mogao da sagleda gde greši, da bude svestan kada to što radi ne radi samo na svoju štetu, već da time povređuje, ugrožava, koči, kako god i ljude oko sebe. Retko kad naiđete na čoveka koji zna svoju meru i kad treba da se zaustavi. Postavimo pitanje – a što mu neko nije rekao? Što su ga pustili? Zar nema nikoga da mu skrene pažnju? Ima, i rekao mu je neko, ali čovek više voli da posluša oni koji mu duvaju u krilca, nego one koji ga teraju da uči pravilno da leti.
No, da smo savršeni i da sve ide baš onako kako ja to volim da zamislim, ne bismo bili ljudi. Jer, ljudski je grešiti, ljudski je učiti iz početka, ljudski je biti slab, ali je ljudski i korigovati kroz učenje i ljudski je i priznati svoje slabosti.
Tako ja to. Kad legnem da spavam, prebiram po nekim stvarima, dok putujem na posao, presabiram druge, dok čekam u nekom redu, ili neki sastanak, ja opet okrećem ovakve neke misli. Što mi je više obaveza i posla, valjda sam bliže izvoru nekih stvari i više vidim, i više primetim i više bih toga volela da bude drugačije, a znam da ni ja nisam ni bolja, ni drugačija, ni mudrija. Samo ponekad više razmišljam. Ali, ako ćemo već o streli i odapinjanju, mi smo tako pripremane za život. Da stalno razmišljamo dva koraka unapred, i da čak i kad bismo grešile u glavi imamo jednu misao – šta bi tata rekao i onda to ne uradimo. Ovo je jedna sasvim zasebna tema i o tom ću vam po tom.
Sada samo mogu da obećam malo opuštenije priče od polovine juna. Do tada ću biti u ovoj fazi. Do tada, navikli su svi koji su iz mog najbližeg okruženja da jednostavno nemam vremena. Sve se nakupi u april, maj i polovinu juna. Nakon toga – svaka aktivnost zvuči kao pesmica. I tada bih samo skakutala kao onaj Ferdinand bik iz crtanog… Mirisala bih cveće i uživala u skladu…
Ovo je period kada se ljudi pomalo ljute – zar ni pola sata vremena nemaš? Imam. Imam tih pola sata, ali su to trenuci koji su meni neophodni da napunim baterije, da se bavim običnim aktivnostima – da skuvam ručak, da sredim kuću, da odem do pijace. Ovo je period kada je onima koji rade u prosveti najteže – kao i njihovim porodicama. Nastavnici nose svoj posao kući – pripremaju, sastavljaju, kucaju, štampaju kontrolne, pismene, godišnje testove, rade pripremu za male i velike mature, čitaju maturske radove, dovršavaju godišnje planove, izveštaje, završavaju razne zapisnike, portfolije… U školama nemate ni opremu ni mesta gde bismo svi seli pa to kao ostali zaposleni uradili, pa kad zatvorimo vrata vaspitno-obrazovne ustanove, a mi sve svoje ostavimo tamo. Naše kancelarije su često kuhinjski stolovi, papiri rasuti po čitavoj kući, ručak često ne bude skuvan, deca uzalud pokušavaju da privuku pažnju roditelja. Teško, jer kad unesete posao u kuću, onda možete ukućane da iznesete iz nje. Tako da i ja tražim pomilovanje od svih onih kojima ne stižem da posvetim pažnju. Molim da me razumeju i da znaju da su mi i dalje jednako važni u životu, da ih volim, da bih tako rado provodila vreme sa njima, ali trenutno – sav posao je tu negde okolo. Čak i ova pisanija su ukradeni trenuci od sebe same.
No, kad sam već otišla u ove vode – imam jednu predivnu knjigu koju bih svakom od vas od srca preporučila da pročita. Meni je pomogla da počnem da menjam i da se menjam. Ona je bila moj prvi korak ka zenu i drugačijem načinu razmišljanja od dotadašnjeg. UPUTSTVA ZA KUVARA lekcije zen učitelja o življenju sa smislom , Bernard Glasman / Rik Filds , Stylos Novi Sad.
Sad odoh da završim neke stvari, pa u krevet – jer sutra sve nanovo. Čitamo se i pišemo…
Leave a Reply