Dan trideset šesti – sprema se još jedna godišnjica mature…

36. dan

Istrajavam. Dan po dan. Danas beše nedelja (i još uvek je). Već sam pisala šta mi nedelje znače, pa vas neću još jedared time zamarati.

Nego, moja prva generacija, kojoj sam bila razredna, slavi ove godine 15 godina mature. Davno to beše, a opet kao juče da sam ih dobila. Sastajemo se u junu. Neću joj da padam u junske sevdahe, samo se unapred radujem viđanju sa njima. Divne moje devojčice i jedan dečak.  Ona priča od neki dan, o 33 godine, kao da je za njih pisana.

Sećam se kada sam ja bila prva godina Karlovačke gimnazije i moja razredna ušla, pa reče nešto u stilu da smo mi kaluđersko (ili beše monaško) odeljenje jer nas ima 35 devojaka i samo jedan dečak. Prevodilačka odeljenja su uvek nekako bila ženska, dok je u drugoj smeni bilo dečaka i činilo se da je tamo bolja zabava (nije se samo činilo, već je i bila bolja…)

Volela sam gimnazijske dane. Volela sam svoju generaciju. Danas je decu teško naterati u školu, a nas je bilo teško isterati iz nje. Volela sam i staro dvorište, Vilenjak, kafa kod Anđe.

Sećam se kako su direktor i profesori smišljali hiljadu i jedan razlog da ne idemo u Vilenjak. Prvo je išlo obaveštenje da je zabranjeno, pa su nam starešine branile, ali ništa nije davalo ploda. Onda su krenuli sa ofanzivnijom taktikom da se po sendvičima posipa droga i da ćemo svi postati narkomani budemo li i dalje tamo išli. E, sad da je to bila istina, ja bih sada bila duboko navučena na opijate, jer sendviči u Viliju, vegetarijano, behu nenadmašni, kao i  večita cigareta u uglu Petrinih usana, retka kafa, ali atmosfera prava karlovačka.

No, volela sam i jutra kod Anđe. Kad je ona skuva, pa nam posle još i pogleda u šolju… Divni dani, odela koja mirišu na mekike, pa čak ni da hoćeš ne možeš da slažeš gde si pre (ili za vreme) časa bio…

Ne znam, seća li se moja generacija svirki u dvorištu škole? Svirala su mnoga ozbiljna imena tadašnje rok i pank scene Novog Sada. I uvek je bilo puno i uvek je sve bilo bez i jednog incidenta.

Snimaka iz dvorišta nema – evo jedne ilustracije sa Mašinca… (neko je propustio da Vecu, Maju i mene malo usnimi)…

No, kad pomislim na to doba, ja se setim jedne pesme Plavog orkestra – u to vreme mi ovo sa starenjem nije ni padalo na pamet – mladost nas je opijala… Ono zbog čega ću zauvek voleti ovu pesmu jesu stihovi – o zimi, i njemu koji će svoju bucu čekati pred prvom gimnazijom…