Dani do šezdesetog – ili još i danas zamiriše lipa

58-60. dan

sećanja… Još i danas zamiriše, ali za jednu generaciju ne mirišu Tošetove trešnje, već jedna lipa. Pod tu, jednu, nisam sela više nikada, i ne znam postoji li, ali znam da i danas miriše.

Bili smo na pola puta otprilike od danas, ili na nekih četvrt od kraja. Mereno u godinama. Mereno u danima, razmenili smo poslednjih 20 dana do završetka  škole. Napupeli, razbarušeni, neobuzdani, ujedinjeni samo u jednom pitanju – kada će kraj?

I, da, sećanja su varlјiva stvar. I bojim se da ću ponovoti šablon iz Begbedeovog viđenja uspomena. Kad počnu da naviru, slike se uvek pojavlјuju u sunčanom danu, blistavom  i čistom.

Ali, imam utisak da je taj dan i bio upravo takav. Okupan prvim danima juna, raspojasan i zlatan.

Većina učionica behu okrenute ka malom školskom dvorištu koje se sa druge strane graničilo sa starinskom zgradom prepunom zajedničkih stanova. Prvi dani septembra su donosili mirise pečenih paprika, ili se to nama tada tako činilo. Zamišlјali smo te imaginarne lјude iza zida, kako spremaju zimnicu… kako peku paprike. Pamtim miris, jer se jedino on i mogao upamtiti, pošto lјude preko zida nikada videli nismo.

A između njih, i naših učionica stajaše LIPA.

I, da se vratim u školu. Na jedan čas. Neko tehničko, ili kako se taj predmet tada zvao. Ne sećam se više lika profesora. Sećam se da je bio beskrajno dosadan, i u večitom pokušaju da se postavi kao autoritet. Ali, bio je bleda senka samog sebe, a opet je uspeo da uđe u kolektivno sećanje…

Tog juna, u jedan rani prepodnevni sat, mogu da oblikujem i umaštam kako god ja to hoću, on nam reče: „ Kad zamiriše lipa, znaćete da je kraj!“, bez namere da bude poetičan. No, od tada, pa sve do dana današnjeg, kad zamiriše, ja pomislim na kraj. U onom patetičnom, tugalјivom na ivici suza smislu. Kraj škole. Kraj jednog doba. Kraj proleća koje se predaje letu. Kraj slatkih, lјubavi na raskoraku detinjstva i mladosti. Kraj maja, tog, ah tako mog meseca.

I, mogu satima da sedim u nekom od novosadskih kafića u centru i upijam leplјivi, otužni, prejaki miris. I, u tim trenucima priželјkujem, ali i strepim od oblaka koji nenadano može da naiđe i saspe mi sasvim dovolјnu količinu vode, koja mirisu odjednom doda i boju i ukus.

Sećanja dobiju dimenziju… postanu skoro realna, i mislim, ako samo zatvorim oči, dotaći ću lica onih sa kojima sam  prizivala kraj tog davnog juna… Dotaći ću svoje detinjstvo…

I… preporuka još jednog teksta o lipi…

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (6)

  1. Ah, ta lipa… ne baš ta o kojoj ti pričaš… ali taj miris i sva ona sećanja koja sa njenim mirisom dolaze… Ja volim miris lipe, najviše volim da vozim bicikl i da me u tim momentima preplavljuje miris lipe… To je tako divan, opuštajući, očaravajući miris :) Nego kad smo već kod lipe i čajanke, mogli bi jednu kaficu uskoro pod nekom lipom popiti?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.