Блогер у гостима – Огњена Лазић
Неки људи вам се подвуку под кожу, а не знате ни зашто ни чиме су вас привукли. Једноставно, уђу у ваш живот као да су одувек били ту. И не питате за разлог јер није наше да питамо. Тако се ваљда деси и са неким блоговима и људима који их пишу. Виртуелно небо је препуно звезда које нам нешто значе на путу. На овом мом неколико таквих светли већ дуже времена и даје ми инспирацију, радост, мами ме да сваки дан потражим има ли нешто ново на њима. Од пре неколико месеци појавио се један, за мене нови блог са потпуно другачијим садржајем од оних које сам до сада пратила – тј. приступ темама је другачији. У питању је блог https://duhovnaterapija.wordpress.com, ауторке Огњене Лазић. Пожелех да Огњена буде мој гост блогер. Она је то с искреном радошћу прихватила и само је тражила смернице, о чему бих волела да пише. Након неколико размењених порука договорисмо се да представи свој блог, зашто је почела да пише, где проналази инспирацију, коме се обраћа и које су то теме које је до сада обрадила и о чему планира да пише.
Ко је Огњена Лазић? Она је неко ко је требало да се појави у нашем блогерском јату. Она је неко ко добро разуме људску душу, неко ко попут мајчинске топле руке усмерава и саветује, али не критикује и не осуђује. Она указује и подучава. Огњена је неко ко истражује духовне путеве, ко разуме људске слабости и клецања, али и ко верује у узвишено, у љубав, у најширем смислу.
Огњена Лазић је неко чије писање мени лично много значи. Чије подуке имају онај дубоки смисао и појављују се као одговори на моју запитаност. А према таквим људима ја имам један посебан однос – просто желим да остану једно време недодирљиви онакви какви су и били у тренутку кад су из неког разлога и ушли у мој живот. Желим да вам представим блог ове дивне девојке, да вас позовем да зароните у духовну терапију и да и ви у њеним причама пронађете одговор на немире свог срца. Надам се да ћете у Огњениној причи уживати барем колико и ја.
Да почнемо:
Увек бих се збунила када су ми блиски људи говорили: “Ма, ти увек знаш шта хоћеш и спремна си да се за то бориш!” Никада, па ни сада себе тако не доживљавам. Ова горња реченица се ипак делимично обистињује оног тренутака када сам одлучила да покренем блог. Делимично, зато што су ми велика подршка управо ти који тврде да увек знам шта хоћу. Мени се, пак, чини да без њихове огромне љубави и разумевања никада ништа од мене не би било. А сада су се у ту орбиту склада и непресушног ентузијазма укључили и сви они који са много пажње и добре воље прате мој рад. Неизмерно сам свима захвална, а посебно Мајској што ми је дала прилику да то кажем. Дајете ми крила!
Немирна срца
Како се охрабрити када посрћемо? Како да останемо део свепрожимајуће Божије хармоније у свим нашим лутањима и странпутицама? Како се проналазе вера, нада и љубав? Зашто ме ближњи не воле? Како поднети душевну бол? Да ли је смрт наш највећи непријатељ? Са овим и сличним питањима и недоумицама непрестано се сви сударамо. Пошто се већ прилично дуго бавим истраживањем богате светоотачке и савремене богословске литературе, као и граном психологије која се не бави патолошким у човеку, већ се концентрише на очување и подстицање оног здравог у личности; и покушава да усмери човека како да душевне силе очува у хармонији; свакој теми коју у том корпусу обрађујем са великим поштовањем посвећујем свим “немирним” срцима од 7 до 107 година која траже свој пут.
Вера (ни)је религија
Будући да је како каже Селимовић свет пун замки када си без ослонца, посебан напор улажем да на Духовној терапији покажем како у својој коначној анализи, хришћанска вера није религијска вера. До религије се долази човековим кретањем ка Богу, односно, она је општи феномен који израња из друштвеног живота људи. Супротно томе, хришћанство се појављује кретањем Бога ка човеку. У религији се човек жртвује за Бога. У хришћанству се Бог жртвује за човека. Иако се у извесној мери хришћанство доживљава као религија, то треба разумети као секундарну карактеристику, а не примарну пројаву. Хришћанство је у суштини одговор човека на позив Бога. „Зато бити православан не значи само имати добру вољу, добру одлуку, морално поступати или гајити оданост православном предању, него исто тако, то подразумева очишћење, просветлење и обожење. Ови степенови исцелења су сврха светотајинског живота Цркве.“ Велика жеља ми је да се ове мудре речи Јована Романидиса које сматрам црвеном нити што прожима све моје текстове дотакну срца многих, јер без исправног разумевања дубљих питања вере и верских осећања, чини ми се тешко да можемо избећи болна и исцрпљујућа саплитања о сопствене слабости и неминовне изазове модреног доба.
Подстицај
Вероватно је већина вас већ негде чула како креативност није то да смислиш нешто ново и генијално већ да се окушаш у нечему што никада ниси радио. Никада ниси умесио и испекао хлеб? Хајде, потруди се једном да изненадиш и себе и друге. Пробуди у себи ствараоца, обуздај конзумента и откриће ти се један нови врли свет.
Недавно сам прочитала како бити луд није, као што људи мисле, да имаш нагон који те присиљава да чиниш чудне ствари и да се понашаш социјално неприхватљиво. Право лудило је када упорно чиниш једно те исто, не мењаш своје ставове и обрасце понашања, а очекујеш да резултати буду другачији. Зато непрестано у свом реалном, а од недавно и виртуелном животу трудољубиво покушавам да подстакнем људе на позитивну (ре)акцију, да их мотивишем и охрабрим на њиховој стази самопознања.
Најискреније верујем да све што нам се дешава у овом привременом животу, било пријатно или непријатно, свакако више оно непријатно, јесте низ могућности које можемо искористити у своју корист; на самоизграђивање и преображавање наше личности, а у крајњем случају и као особите залоге за наше спасење. Својим радом, који сам недавно обогатила и писањем блога упорно наглашавам да се све тајне, сви неразрешиви проблеми и недоумице, све муке и болови преобликују и осмишљавају вештином трпљења и уметношћу праштања. Када се потрудимо да усвојимо такав животни став имаћемо више животног елана и нећемо убијати време тескобно и стихијски се препуштајући сивилу бесловесног преживљавања. Напротив. “Јер ја(биће) није стварно ту, већ нешто што треба да постане. Онај ко егзистира стално је у постојању” (Кјеркегор), али “свака животна прича је прича о патњи” (Шопенхауер). Ипак, ми своју наду полажемо на то да је “врлина спој бескрајне свемоћи Божије и бескрајне немоћи наше!” (Свети Максим Исповедник)
0
Leave a Reply